Који си на небесима

          Тамо где је Отац наш, тамо је и Отаџбина наша. Незнабошци који виде свога родитеља једино у овом материјалном свету, било као човека, или као реку (Ганг, "Мајка Ганг" - кажу Хиндуси) или као сунце (стари Мисирци) или месец (Асирци, Арабљани) или огањ (Персијанци), не могу ни веровати у неку другу Отаџбину до у земаљску. Но ми Хришћани сазнали смо од Господа Христа за истинског свог Оца који је на небесима, следствено и за Отаџбину која је на небесима. Отаџбина је благо велико, а Господ је рекао: "Где је благо ваше, ондје је и срце ваше." Је ли благо наше на небесима, ондa и срце наше мора бити на небесима. Из овога следује да ми можемо свој земаљски живот уредити тако само ако га не сматрамо главним него припремним животом. Наши друштвени односи  лако се даду довести у склад, ако ми брижно мислимо о преласку - и то врло скором преласку - у нашу небеску отаџбину. Они који се срцем нису лепили за земљу најбоље су уређивали друштва људска на земљи. У манастирским општежићима, где су живели монаси разног језика и из разних земаљских отаџбина, а где је број братије понекад премашао 10.000, уређење друштвено било је колико просто, толико савршено. Сви су они искали најпре царства небеснога, и њихово мало царство земаљско без муке се доводило у ред и поредак, какав се ретко постиже и међу најближим крвним рођацима.

          У наше време многи не могу да спавају бринући како да уреде цео свет као једну фамилију, међутим, разводе се са женом и суде се са децом својом. Ни двоје дакле не могу заједно, а хоће милионе да организују у једну заједницу! Докле год Хришћани не схвате у смртној збиљи, да је прави Отац њихов и права отаџбина њихова на небесима, и докле год све благо своје буду гледали на земљи, прилепљени свим срцем уз то бедно благо, дотле ће Хришћански народи све звучније викати о друштвеном уређењу, а корачати све дубље из хаоса у хаос.

 

НАЗАД