Славско жито - кољиво

 

Како је кољиво установљено?

 

Цар Јулијан, звани Апостат (отпадник), беше примио Хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ Хришћана. Знајући да Хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело покропе крвљу жртава које се приносе идолима, како би се Хришћани оскрнавили. Али Свети Тихон, преко патријарха цариградског, Евдоксија, јави Хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу са медом - и то једу. Они тако и учине - целу прву недељу Великог поста јели су само кољиво. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена - славе. Пшенично зрно је символ смрти и васкрсења: зрно бачено у земљу проклија и распадне се - умире, али из њега ниче клас који доноси много више зрна.

 

Коме се кољиво сирема?

 

Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове и у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели и на оне који су за веру дали своје животе. Ову чињеницу потврђује и молитва која се чита приликом благосиљања кољива:

... Ти сам, сведобри Царе благослови и семење ово са разним плодовима, и освети верне који буду јели од њега, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част Светога ... и у спомен оних који премииуше у благочестивој вери.

Славски обреди и обичаји врше се за живе - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се Хришћанин сети својих умрлих предака и сродника и да се помоли Богу за њих приликом прославе светитеља - њиховог заједничког заштитника, кога су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали. Треба нарочито нагласити: кољиво се о слави не спрема за покој душе оног светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле. Нико, никада у цркви није служио парастос неком светитељу и спремао му кољиво за покој душе, те тако исто и за славу не би смело да буде. Јер сви светитељи су живи у Господу и налазе се пред Њим као наши заступници и молитвеници, а жито се спрема искључиво у њихову част, а никако за покој душе.

Зато се славско кољиво обавезно спрема за све славске дане, па и за Светог Архангела Михаила, Светог Илију, као и за Богородичине и Христове празнике.

 

НАЗАД