Порекло и значење Славе

Са строго научно-историјског становишта, порекло нашег домаћег празника, Славе или Крсног имена није ни до данас сасвим и коначно разјашњено. Постоји више теорија које покушавају да објасне настајање овог празника својственог само Србима, али, као што у науци често бива, ни једна од њих не решава ово питање у потпуности - свака осветљава само један његов део. Теорија, дакле, има разних, почев од оних строго Хришћанских, по којима је Слава чисто хришћанска без икаквих трагова патанства. Једна од тих теорија тврди да  Слава означава прослављање оног Светитеља на чији се празник крстио предак неке породице, узевши име тог Светог. Друга теорија је да је Слава првобитно прослављана код цркава које су подизане у част Светог чије је име добио одређени предак по крштењу. Постоје, наравно, и теорије које порекло Славе виде у паганским временима, када су Срби живели у племенским заједницама и када је свако племе имало своје божанство - заштитника домаћег огњишта, те да је Крсно име само модификовани и христијанизовани облик прослављања и приношења жртве том домаћем божанству. Има и низ других теорија - да је слава уствари уствари култ лара, који је из свог првобитног исходишта, Италије, ширењем римске културе прешао Илирима, па од њих суседним словенским племенима, ту се одомаћио и у христијанизованој форми Крсне славе сачувао до данашњих дана. Ту је, затим, анимистичка теорија, као и многе друге мање или више вероватне, популарне и непопуларне, прихватљиве и неприхватљиве теорије. Они које Слава зашша првенствено као етно-историјски феномен, обичај који има своје порекло у историји, остаће, нажалост, по свој прилици, без потпуног, истинитог и исцрпног одговора на питање - које је порекло Славе?

Али једно је сасвим сигурно: које год да јој је порекло, а највероватније је да је много фактора имало удела у настанку овог нашег лепог домаћег празника, од којих не малу важност има примање хришћанства, Слава је чврсто укорењен верски обичај који живи међу Србима већ готово десет векова. Где је Србин, ту је Слава. Познато нам је да је Слава обичај који се није утасио ни за време петвековног ропства под Турцима, ни за време многих ратова, ни за време немаштине, ни у доба када је у Србију продирао са свих страна "Европски дух", ни за време педесетогодишњег периода мрака у комунизму... Славио је Србин у рову, са шаком жита и парчетом свеће, славио је у немачким логорима, славио у сиромаштву, у избеглиштву, у исељеништву и увек, у недаћама или у изобиљу призивао име свога Светитеља, молитвеног заступника пред Богом и заштитиника свога и својих предака.

Без обзира на то како је Слава код нас настала и утврдила се, овај наш дивни обичај није свечаност појединца, као што је нпр. имендан или рођендан, обичаји који постоје и код других хришћанских православних народа. Крсно име је славље шире заједнице: једне породице, мли више њих. Ово је веома важно нагласити, јер Слава од свог настанка сасвим одговара јеванђељском духу и најдубљој традицији Православне Светосавске Цркве.

Породица је домаћа црква, црква у малом. Ако читамо Свето Писмо, видећемо да Свети Апостол Павле у својим посланицама поручује, на пример: "Поздравите Прискилу и Акилу, и њихову домаћу цркву" (Рим. 16, 3-5); "Миломе Филимону и твојој домаћој цркви"(Фил. 2). Хришћанска породица је мала црква, органски део цркве. Као што је и најситнији део кристала и даље - кристал, тако и породица, као део цркве, јесте црква. А ако је породица мала црква, онда је и црква велика породица.

Свака црква у неком месту, од најдубље старине, славила је једног светитеља као свог особитог заштитника, био то у оно време мученик из тог места, или преподобни монах, мирјанин, свештеник, епископ, просветитељ, бесребреник, или други светитељ. Обично је њему био посвећен и храм тога места и ту су му лежале и мошти. Празник овог светитеља прослављала је цела црква тог места свечано, свеноћним бденијем (на коме су, уз запаљене свеће освештавани хлебови, пшеница, вино и уље) и литургијом.

Аналогно овом старом хришћанском обичају "велике", месне цркве, и породица -"мала црква", у нашем народу има своју Славу, тј. светог заштитника кога свечано прославља цела породица, или више њих, уколико су постале од заједничког претка. Али аналогију Крсног имена са храмовном Славом не можемо следити до краја. Крсно име је ствар породице, а не куће, стана или зграде. Зато, кад се породица пресели у другу кућу, или друго место, она своју Крсну славу, као и славску икону, носи са собом и наставља да је и у новој кући или стану прославља. Храм, с друге стране, остаје посвећен истом светитељу стално, и кад се Православни житељи места мењају.Однос, дакле, између дома, породице и Крсне славе је унеколико другачији него између храма, верних и Храмовне славе.

Поштоје Слава празник "мале цркве", основне хришћанске ћелије, породице, јасно је да свака, па и најмања породица треба да слави Славу. Чим се син одвоји у посебно домаћинство, поготову кад се ожени, дужан је да прославља свог светитеља, без обзира што га и отац и мајка славе у старом дому. Погрешно је схватање које се у неким срединама укоренило да отац треба да "преда" сину Славу, или да син почиње да слави тек по смрти очевој, као и обичај да Славу наслеђује само најстарији син (у том случају би већина породица врло брзо остала без Крсне Славе - она би се изгубила већ у другом колену). Наравно, ово погрешно схватање не смемо бркати са тражењем благослова од родитеља: син је, наравно, дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као сто је оснивање породице и самостално прослављање Крсног имена, отпочне са знањем и благословом оца и мајке, али то већ спада у област здравих односа који треба да владају између хришћанских родитеља и деце.

Славећи Славу, ми вршимо спомен на светитеља који је заштитник наше породице и наш заступник пред Господом. У исто време ми се молитвено сећамо свих наших предака који су прослављали тог истог светитеља и славили Славу тога дана. То је суштина и дубински смисао српске Славе. Наравно, пошто Хришћани деле и радост и тугу са својим ближњима, природно је да се и Слава прославља у кругу породице и пријатеља. Зато се за Славу спремају свечанија и разноврсна јела, спрема се кућа и у дому влада празнична атмосфера. Није ни мало похвално, међутим, крсну Славу свести само на добар ручак или вечеру, повод да се видимо са пријатељима и рођацима, или прекомерно наједање и опијање.

Неке Славе падају у време постова (Свети Никола, Ивањдан, Свети Алимпије) и тада ће се домаћин (а нарочито домаћица!) постарати да госте послужи искључиво посном храном, при чему је дозвољена употреба рибе и уља. Исто важи и за Славе које падају ван постова, али у посне дане - среду или петак. И у овом случају се строго поштују правила које нам је Црква наложила - послужују се свечанија, али посна јела. Богу није угодно, а нама није на духовну корист и спасење да у дан свога Крсног имена мрсимо и служимо мрсну храну, ако је Света Црква одредила тај дан као постан.

Још један леп стари обичај везан за Славу који се понегде још задржао је и такозвано "дворење славе". Ради се о томе да домаћин и укућани који тога дана прослављају своје Крсно име уопште не седају, у знак поштовања према своме Светитељу, већ послужују госте и са њима разговарају стојећи. Овде можемо повући још једну паралелу између породице и цркве: Православни Хришћани стоје у цркви на молитви, а пошто је породица мала црква, то њени чланови молитвено стоје пред Богом на дан своје Славе. Овај обичај нам још говори колико су наши стари поштовали свога Светитеља и са каквим се страхопоштовањем односили према Богу.

 

Шта је иошребно за слављење славе?

 

За слављење славе непходно је имати следеће:

 

 

Свећа - Без крсне свеће Крсно име се не може славити. Величина крсне свеће зависи од свечареве имућности, а сматра се да је угоднија свећа од чистог пчелињег воска него од белог парафина. Крсну свећу ваља да запали домаћин кад дође свештеник да му реже колач или кад пререзан колач донесе из цркве. Свећа обично гори цео дан.

 

 

Колач - За Крсно име свака кућа припрема славски колач. То је нарочити хлеб од пчшеничног брашна замешен с квасцем и богојављенском водицом или оном коју је свештеник освештао уочи славе. Около се он опаше једним венцем од теста, као појасом; по горњој кори прекрсте му се два каиша од теста и у њих се отисну четири литургијска печата са грчком скраћеницом ИС-ХС НИ-КА, што значи - Исус Христос побеђује. На ову кору могу се ставити још неки украси-фигуре, као голуб-символ Светога Духа, клас шпенице, и грожђе.

 

Кољиво - То је жито које се кува уочи Крснога имена. Обично се пребира све зрно по зрно од најчистије пшенице. Кад се жито скува, вода се одлије» а жито испере и просуши. После се меље и слади шећером, а затим се по жељи додају ораси, ванила, суво грожђе. Пшенично зрно је символ смрти и васкрсења, символ вечног живота:

зрно бачено у земљу проклија и распада се, али из њега никне клас који доноси много више зрна. Кољивом се служе сви укућани по старешинству одмах после освећења, као и гости који тога дана долазе у кућу. Када се служимо житом, требамо увек да то чинмо стојећи, опет у знак поштовања према Светитељу, начинивши претходно знак крста.

 

Вино - О Крсном имену вино је потребно да свештеник н»име прелије колач и кољиво, а оно што остане у часи или флаши домаћин по обичају попије.

 

Уље - Оно је потребно да се упали кандило у кући пред иконом.

 

Тамјан - У свакој Православној српској кући може се наћи грумичак тамјана у свако доба, по речима једног историчара, "јер се Срби свакад најпре каде, кад се год кућански моле Богу", а за Крсно име и најсиромашнији свечар купи га макар и најмање.

 

Икона -Славска икона са кандилом поставља се, ако је могуће, на источној страни зида најугледније просторије у кући. Владика Николај каже да -"ми не обожавамо ништа и никога осим Пресвете Тројице у Јединици ЈЕДНОГА БОГА. Али ми поштујемо светитеље, као најбољу децу Божју и следбенике Христове, и њиховим ликовима указујемо посебно поштовање". По правилу свака икона требало би да је претходно освећена у цркви, где то свештеник обави у олтару, "Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају ".


Дакле, на свечано постављеном столу окренутом икони, уочи доласка свештеника, треба да се налази: свећа на чираку, славски колач, кољиво, часа по могућству црног вина, кадионица са тамјаном, брикетом и шибицом, као и списак чланова породице ради помињања у молитви.

 

НАЗАД