Спољашњи изрази молитве

Петар Дробац

 

 

"И створи Господ Бог човјека од праха земаљскога и дуну му у нос дух животни, и поста човјек душа жива" (1 Мој. 2:7). Од првог тренутка свог бивствовања на земљи, човек постоји као јединство тела и духа, у њему се стапају прах земаљски и дух животни. Док им је воља још увек била истоветна са вољом Божјом, Адам и Ева су били слободни од грешних мисли и дела. Грех који су починили, кушање од плода дрвета познања добра и зла,  најпре се уобличио у Евином уму, а затим се пројавио и на спољашњи, физички начин, самим једењем плода. Тако су се Адам и Ева удаљили од Бога,  Источника Живота и постали подложни болести, болу и смрти. Једнако бива са сваким грехом: најпре подлежемо искушењу у мислима, а затим грешну мисао спроводимо у дело. Размислимо, дакле, колико је Богу угодан наш труд да се поправимо у оба ова вида људског делања: не само да освећујемо ум свој молитвом и прихватамо Његову вољу као своју, већ да вољу Божју извршавамо и на видљив, телесан начин, једном речју да се молимо и душом и телом. На нашем путу приближавања Богу, путу обожења, сваки наш труд  мора бити дело како наше духовне природе, тако и телесне, труд целокупног нашег бића. На тај начин ми приносимо обе своје природе у славу Господа: "Прославите, дакле Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божји" (1 Кор. 6:20).

            Свакоме ко први пут уђе у Православни храм одмах ће привући пажњу  опхођење верника,  који на веома  видљив начин изражавају своју молитвеност. Посетилац ће, у било ком православном храму, видети како се верници често осењују знаком крста, чине појасне и земне поклоне, како целивају иконе, свете мошти, крст и руку свештеника. Чуће и побожно појање, осетиће мирис тамјана, видети одсјај злата. На светој Литургији, присуствоваће Причешћу верних, а на сваком богослужењу без изузетка, пажњу ће му привући лепота коју човек упија душом, али и свим  телесним чулима. Неки од ових спољних, телесних израза молитве ће вероватно код посетиоца наићи на негодовање: због чега су све те спољне радње потребне да би се човек молио? Зар молитва није лична, унутрашња ствар сваког од нас? Наравно, ако у нашем срцу нема праве, скрушене молитве, онда је и спољни израз, било да се ради о крсном знаку, метанији (поклону), или смиреном понашању уопште, беспредметан и безначајан, налик на молитве фарисеја које Христос одлучно одбацује (Мат. 23:27-28, Иса.29:13, итд). Но ако су телесне радње израз праве, духовне молитве, тада цело наше биће учествује у молитви. Будући да су и човечје тело и душа огреховљени, јасно је да је потребно да и душа и тело заједно раде на  спасењу.

            Погледајмо неколико уобичајених, свима познатих спољних израза молитве и унутрашњег стања душе које те физичке радње осликавају:

 

·        Крсни знак.  Ово је радња коју Православни Хришћани најчешће

упражњавају.  Крсни знак је сам по себи молитва, и то врло снажна и      целовита. Веома је важно правилно се прекрстити. Немарно или неправилно начињен знак Крста представља непоштовање Бога и показује да се нисмо припремили за молитву. Када се крстимо, палац, кажипрст и средњи прст се сједињују. Ето телесног израза наше вере у Свету Тројицу - Оца, Сина и Духа Светога, сједињене у Једноме Богу. Остала два прста су приљубљена уз длан - тиме исповедамо две природе Христове: људску и божанску. Ако не сложимо прсте како ваља, тиме показујемо да не познајемо ово основно учење наше Цркве, што представља озбиљну препреку за молитву Богу. Када се крстимо, правилно сложеним прстима додирујемо најпре чело, затим део испод грудију, око стомака, па десно раме и најзад лево. Овим славословимо Оца, Сина и Духа Светога свим умом, свим срцем и свом снагом својом. Стављањем на себе знака Животворног Крста Господњег, ми исповедамо веру у то да је Распеће Христово уједно и обећање нашег васкрсења, као и дело Божје милости. Овим знаком одгонимо од себе нечисте силе, јер се њиме ослобађамо власти које Сотона има над нама. Али ако знак Крста чинимо у журби, ако мотамо руком око груди, као да терамо муве, или ако на себе стављамо знак Крста наопачке (што многи из незнања или немара чине, не помишљајући да заправо стављају на себе знак Антихриста), тада уместо да одгонимо ђавољу силу од себе, ми је привлачимо, наводимо бесове да нас са још већом жестином нападају. Такав знак Крста је бескорисан, као кандило пред иконом које се никад не пали, као икона која стоји у ћошку и скупља прашину...

·        Метаније. Уз осењивање Крсним знаком, често чинимо појасне поклоне, додирујући под прстима десне руке (мала метанија). Ова радња у многовековној традицији цркве означава велико поштовање и љубав коју верник осећа пред Господом и Његовим светима, а уједно је и одраз најдубље пажње која је присутна у нашим молитвама. Метаније чинимо пред иконама на којима је осликан лик светитеља или самога Господа. Клањајући се, ми се не клањамо икони, већ самоме Господу, Богомајци или Светитељима Божјим.  Чинећи метанију пред епископом или свештеником, такође на тај начин изражавамо своје поштовање. Метанишемо и за време молитве на богослужењима и код куће, увек када смо позвани да узносимо славу Господу и Творцу нашем.

Реч "метанија" дословно значи "промена места", промена правца, покајање и остављање греха. Приликом великог поклона, падамо на колена, ослањајући се длановима о под, додирујемо челом земљу, а затим се поново подижемо и стојимо усправно. На овај начин свесно показујемо своју жељу да се покајемо и своју решеност да, с Божјом помоћу, оставимо грех, и кренемо другим путем, другим правцем, са другачијим духовним настројењем од претходног. "И рекох: Сада започех, ова је измена деснице Вишњега" (Пс. 76:11). У духовном смислу, велика метанија представља обнављање Крштења, одрицање од ђавола и повратак на узану стазу која води Богу; она је поновно погружавање у воду крштења и наше са-васкрсавање са Христом. Она сведочи наше уверење да смо из корена променили свој правац, кренули једносмерним путем, без повратка на стари начин живота. Овај диван начин изражавања покајања користи се током целе године (осим на недељној Литургији и о великим Празницима), но најчешће за време Великог Поста, када се припремамо да дочекамо празник Васкрсења Господњег.

·        Одећа. Ваља пажљиво размислити о одевању када се спремамо за одлазак у храм Божји. Молитви се увек приступа са смиреношћу, јер "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено Бог неће одбацити" (Пс. 50:19). Стид који су Адам и Ева у Врту Едемском осетили пред Богом због своје наготе је исти стид који и ми данас осећамо. Када улазимо у дом Божји и стојимо пред Њим, ваља нам се побринути да покријемо своју телесну наготу, на исти начин као што се трудимо да се поправимо у свом духовном настројењу. У Врт Едемски морамо ући, дакле, обучени у одећу која нас пристојно покрива; но када једном уђемо у Врт, Господ ће нас Сам оденути у чисту, белу ризу спасења. Познато нам је да, када се станемо на молитву у своме дому, у самоћи, морамо најпре одбацити сваку световну мисао и бригу, како бисмо могли да се усредсредимо на речи молитве и како не би наша молитва била залудна.  Када се овако припремамо за молитву код куће, зар није потребно још више да се трудимо да на заједничкој молитви у храму Божјем не одвлачимо пажњу братији и сестрама  и да својим ставом, понашањем или одећом не ометамо њихову молитву? Када се спремамо за одлазак у храм, запитајмо се:  идем ли ја то у храм Божји са жељом да привучем пажњу своје сабраће одећом или деловима тела за које сматрам да су привлачни? Зашто толико времена проводим пред огледалом када се спремам да пођем на службу? Људи и жене у храму треба да буду обучени пристојно, одећа не сме бити тесна,  не сме разоткривати делове тела који привлаче пажњу других. Жене у храму (а и другде) не би требало да носе мушку одећу, јер "који тако чини гад је пред Господом." Одећа би требало да буде чиста и једноставна, без великих натписа, на пример спортског клуба или омиљене рок-групе, примерена Трпези на коју смо сви позвани. Апостол Павле нас учи да жене треба да покрију главу када се налазе у храму. То је сасвим разумљиво ако знамо да је храм Божји место молитве, дакле место где је потребно на сваки начин исказати своју смиреност пред Богом и одагнати сваку другу мисао. Морамо се потрудити да одстранимо све што храни нашу сујету (у овом случају је то "фризура")  и  што одвлачи пажњу другим верницима: накит, шминка, јаки мириси, кратке сукње, тесне фармерке. Све то што чинимо ради неке "привлачности" и "лепоте" не може да се мери са лепотом којом нас је Бог обдарио створивши нас по Своме лику и подобију. Сваки покушај да се својој сабраћи у храму прикажемо у што привлачнијем светлу знак је да у храм не долазимо ради заједничке молитве са њима. Ово се односи и на мушкарце и на жене подједнако. Сви смо људи и сви смо слаби: свакоме од нас се пружа прилика да не одмаже браћи и сестрама у молитви.

·        Целивање светиње: осим што своје велико поштовање светиње исказујемо малим и великим поклонима, пољубац, или целив, је такође начин исказивања поштовања. Када се приближимо икони, увек се прекрстимо, поклонимо се, а затим целивамо светитеља који је изображен на икони. Када би светитељ пред чијим се образом на икони клањамо, или сам Господ Исус Христос, стајао пред нама, да ли бисмо смели да га целивамо у уста или лице? Наравно да не! Целивали бисмо им руке, стопала, крајеве одежде, Крст који држе у руци или Свето Јеванђеље. Стога, ни када кад целивамо икону, не смемо љубити лице светитеља, већ руку, Крст или ризу. Имајмо увек на уму да клањајући се пред иконом и целивајући је, ми се клањамо и целивамо живог Светитеља Божјег, стога владајмо се као да су они стварно пред нама.

 

Ово су само неколико примера спољног израза молитве. Ипак постоји један пример над примерима који у себи сажима целокупно Свето Писмо и сваку реч изречену и записану руком светих Отаца Цркве: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом... Љуби ближњега својега као самога себе (Мат. 22:37-39).

Љубав је делање.