Спољашњи изрази молитве

Петар Дробац

"И створи Господ Бог човјека од праха земаљскога и дуну му у нос дух животни, и поста човјек душа жива" (1 Мој. 2:7). Од првог тренутка свог бивствовања на земљи, човек постоји као јединство тела и духа, у њему се стапају прах земаљски и дух животни. Док им је воља још увек била истоветна са вољом Божјом, Адам и Ева су били слободни од грешних мисли и дела. Грех који су починили, кушање од плода дрвета познања добра и зла,  најпре се уобличио у Евином уму, а затим се пројавио и на спољашњи, физички начин, самим једењем плода. Тако су се Адам и Ева удаљили од Бога,  Источника Живота и постали подложни болести, болу и смрти. Једнако бива са сваким грехом: најпре подлежемо искушењу у мислима, а затим грешну мисао спроводимо у дело. Размислимо, дакле, колико је Богу угодан наш труд да се поправимо у оба ова вида људског делања: не само да освећујемо ум свој молитвом и прихватамо Његову вољу као своју, већ да вољу Божју извршавамо и на видљив, телесан начин, једном речју да се молимо и душом и телом. На нашем путу приближавања Богу, путу обожења, сваки наш труд  мора бити дело како наше духовне природе, тако и телесне, труд целокупног нашег бића. На тај начин ми приносимо обе своје природе у славу Господа: "Прославите, дакле Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божји" (1 Кор. 6:20).

            Свакоме ко први пут уђе у Православни храм одмах ће привући пажњу  опхођење верника,  који на веома  видљив начин изражавају своју молитвеност. Посетилац ће, у било ком православном храму, видети како се верници често осењују знаком крста, чине појасне и земне поклоне, како целивају иконе, свете мошти, крст и руку свештеника. Чуће и побожно појање, осетиће мирис тамјана, видети одсјај злата. На светој Литургији, присуствоваће Причешћу верних, а на сваком богослужењу без изузетка, пажњу ће му привући лепота коју човек упија душом, али и свим  телесним чулима. Неки од ових спољних, телесних израза молитве ће вероватно код посетиоца наићи на негодовање: због чега су све те спољне радње потребне да би се човек молио? Зар молитва није лична, унутрашња ствар сваког од нас? Наравно, ако у нашем срцу нема праве, скрушене молитве, онда је и спољни израз, било да се ради о крсном знаку, метанији (поклону), или смиреном понашању уопште, беспредметан и безначајан, налик на молитве фарисеја које Христос одлучно одбацује (Мат. 23:27-28, Иса.29:13, итд). Но ако су телесне радње израз праве, духовне молитве, тада цело наше биће учествује у молитви. Будући да су и човечје тело и душа огреховљени, јасно је да је потребно да и душа и тело заједно раде на  спасењу.

            Погледајмо неколико уобичајених, свима