МОЛИТВА И ЖИВОТ НАШ СВАКОДНЕВНИ

Ана Смиљанић

 

 

У овом броју Мисионара покушали смо да нашим читаоцима - Боготражитељима на малом простору пренесемо што је могуће више поука о молитви које су древни и савремени свети оци наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве оставили нама, духовним чадима њиховим, у наслеђе.  Настојали смо да својим скромним прилозима појаснимо неке видове молитвеног живота, да објаснимо, колико је у нашој моћи, шта је молитва Богу, да посведочимо њену неодвојивост од живота, да кроз примере самих молитава покажемо како се и за шта треба молити. Јасно је да молитва није тема која се може исцрпити нити  "обрадити." Као живи разговор душе са Богом, она је безгранична, управо као што је безграничан и сам Бог наш.  Јасно је и да се не можемо и не смемо  задржати само на читању о молитви, већ да је молитва - рад, делање, и то понекад врло тежак и мукотрпан рад. 

Из Светог Писма нам је познато  да нас свети апостол Павле, а кроз њега и сам Христос, учи: "Молите се непрестано"(1 Сол. 5:17). Како, дакле, ускладити наш свакодневни живот пун обавеза, журбе, брига, трзавица и умора са непрекидном молитвом? Да ли је могуће пребивати са Богом у мислима и у срцу на послу, у препуном аутобусу, на закрченом аутопуту, у школи, у дуго очекиваним и ретким тренуцима одмора? Могуће је, уче нас светитељи и оци Цркве, и сами нам својим примерима то потврђују. Могуће је, али је потребно покренути се, преокренути се, извршити ону корениту промену у свом животу која подразумева остављање старог човека са свим његовим старим навикама самоугађања и у сваком тренутку и на сваком месту у средиште свог живота ставити Бога. Ово преумљење је неопходно, јер се на тај начин једино може постићи смиреност која  је предуслов за истинску молитву:  "Боже, очисти ме грешнога, јер никакво добро не учиних пред Тобом", смирено уздише свети Макарије Велики у једној од молитава које сачињавају јутарње правило за све Хришћане. За овакву корениту промену  никада није касно, докле год је човек у животу, као што нам је познато из разбојникове молитве: "Сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству Твоме" (Лк 23:42), али никада није ни рано, јер не знамо "дана ни часа у који ће Син Човечји доћи" (Мат. 25:13).

Имајмо увек на уму да све што радимо, мислимо и говоримо, у Божјем присуству радимо. Бог зна наша срца, наше намере и наше мисли "из утробе материне",  још од  оног времена када нисмо били свесни  свога постојања. Потрудимо се, дакле, да ни у једном тренутку не сметнемо с ума да стојимо у присуству Бога Живога. Такав молитвени став ће нам помоћи да се у сваком тренутку можемо са смиреношћу обратити Богу, да из наших срдаца, а не само са усана, потекне искрена молитва.

У нашем настојању да свагда будемо свесни Божјега присуства, помоћи ће нам свете иконе у нашем дому. Изображени ликови  на иконама нас у свако време подсећају на Божје Свеприсуство, на вечност. Понекад је довољно, када нас спопадне неко тешко искушење, гнев, нестрпљивост, леност, малодушност, или било која друга страст душе, да само погледамо у правцу иконе, па да искушење одступи од нас и да уместо њега наступи благотворно покајање. У томе нам помаже и упаљена свећа или кандило пред иконом, та топла, тиха светлост која нас подсећа на Незалазну Светлост, као и свети мирис тамјана којим кадимо своје домове.

Да бисмо живели јеванђељски и молитвено, неоходно је да се стално хранимо светињом. Као што своме телу дајемо потребну храну да би оно живело, тако не смемо занемаривати ни оно чиме се душа храни, а то је пре свега Реч Божја, Свето Писмо, нарочито Свето Јеванђеље и посланице светих апостола. Пажљивим и молитвеним читањем Светог Писма открива нам се Божја воља и начин како да је творимо, а тиме се надахњује и расте молитва у нама. Добро је читати и друге богонадахнуте књиге, дела светих отаца и Православну литературу. То нису књиге које се читају као романи, већ полако, по неколико пута, упијајући богомудре речи и трудећи се да се прочитано примени на сопствени живот. Што год боље познајемо своју веру, то се јаче учвршћујемо и у молитви.

Осим Светог Писма, неопходно је имати и молитвеник. У Православном молитвенику сабране су дневне молитве које би сваки Хришћанин требало да чита, као и молитве у разним приликама (пре и после јела, пре и после учења, у болести, итд). Те молитве су нам путоказ како нам се ваља молити.  Молитве јутарњег и вечерњег правила, макар и скраћене,  али изговорене са молитвеном пажњом,  не би требало пропуштати. Замислимо дан који почиње с  Божјим благословом, поклоњењем Светој и Животворној Тројици,  Молитвом Господњом, знаком Крста, приношењем, дакле, првих плодова дана Оцу нашем Небеском; дан у коме се трудимо да у свему извршавамо вољу Божју; дан у коме иштемо благослов Божји за све што почињемо; дан у коме благодаримо Богу за земаљске плодове којима нас храни; дан у коме често управљамо своју мисао Богу макар најкраћом молитвом "Боже, помози", "Господе, помилуј";  дан  који се завршава исповедањем грехова, тим најприснијим разговором душе са Творцем, поновним славословљењем Бога, мољењем заступништва Пресвете Богородице и свих светих и прозбом за миран и лак сан. То је заиста дан у коме је све благословено, дан за који можемо рећи "ово је дан који створи Господ" (Пс. 117:24).

Али, да ли наши дани тако изгледају? Да ли је тако нешто уопште могуће у добу у којем живимо? Наравно да јесте! Потребно је само мало се више потрудити: не заборавимо, молитва и јесте труд, делање. Је ли превелика жртва  ако покушамо да устанемо десет или петнаест минута раније, како бисмо могли да са молитвом започнемо дан? Ако тако будемо чинили неко време, доћи ће време када нећемо моћи да започнемо дан без молитвеног правила, душа ће сама желети да се моли. Размислимо, даље, са каквом лакоћом налазимо времена да седимо испред телевизора и да мењамо канале, да прелиставамо дневну штампу, да претражујемо Интернет или да се удубимо у најновији  бестселер, и то посебно увече, када испунимо све своје обавезе, кад деца заспу, а телефони престану да звоне. Савладавамо умор, све док не погледамо крај филма, док не прочитамо и последњу страницу узбудљивог романа; помисао на молитву, међутим, нас одмах тера да зевамо, да се осећамо премореним... Учинимо тај први корак. Нека све постане мање важно од молитве Богу. "Царство се Божје са напором узима"(Мат. 11:12). Када се будемо молили, нарочито у почетку, опседаће нас разне помисли, умор, досада, малодушност. Не заборавимо да у тим тренуцима завапимо Богу за помоћ. Многе од молитава у молитвеницима саставили су велики светитељи, оци Православне цркве. Имајмо на уму да су исте речи које ми читамо изговарале многа света уста, па се молитвено обратимо и њима за помоћ и заступништво.

Осим личне молитве, неопходна је и саборна, заједничка молитва у храму. Ван Цркве нема Хришћанског живота, нема спасења. Зато нам се ваља потрудити да редован одлазак у храм Божји постане нераскидиви део нашег живота.

Кад једном навикнемо да почињемо и завршавамо дан са Божјим благословом, када стекнемо свест о томе да се стално налазимо у Божјем присуству, молитва ће лакше и природније потећи и у било ком тренутку у току дана. Има кратких молитви које можемо говорити у себи на било ком месту, не изазивајући ничију пажњу. Обично је то молитва цариника: "Боже, смилуј се мени грешном",  или њој веома слична Исусова молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног." Можемо се молитвено обратити Богородици или светитељима у било којој прилици речима: "Пресвета Богородице, спаси нас!" "Свети угодичне Божји _____, моли Бога за нас!" Веома погодне кратке молитве су стихови Псалама којима се призива милост Божја у свакој невољи и тузи душевној: "Боже, похитај да ме избавиш, Господе, да ми помогнеш!" "Господе, изведи из тамнице душу моју", или неку од молитвица Светог Јована Златоустог, на пример: "Ја као човек сагреших, а Ти ме као милостиви Бог помилуј!"

Живот без молитве је површан, без дубине, живот у две димензије простора и времена. Молитва је дар којим откривамо да све има меру вечности и бесконачности. Молитва, заједно са постом и доброчинством (у Божје име) најснажније је оруђе којим нас је Бог удостојио да порадимо на свом спасењу, на задобијању Царства Небеског, Живота вечног.

Има ли ичег лепшег од искреног разговора са Родитељем нашим Небеским, од сазнања да Он зна шта је нама потребно чак и када ми сами то не знамо, да чује сваки скривени уздах срца и види сваку неисплакану сузу нашу? "Иштите и даће вам се", учи нас Господ. "Тражите и наћићете, куцајте, и отвориће вам се." И још додаје: "Који је међу вама човјек у кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да, или ако рибе заиште, да му да змију?"(Мат.7:7-11).

Господе Исусе Христе, Који си се Сам молио пред Своје Крсно страдање речима: "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду...", једини Човекољубче, помози нама грешнима, да поставимо добар почетак, даруј нам покајање, смирење и трезвеноумље и удостој нас да те молитвено прослављамо у све дане живота нашег, како бисмо, када осване светли и незалазни Дан Царства Твога, и ми са Тобом једно били!"