О званима на гозбу

Митрополит Антоније (Блум)

 

 

А он му рече: неки човјек зготови велику вечеру и позва многе. И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: дођите, јер је све готово. И почеше се сви редом изговарати.

Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме.

И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме.

И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи.

И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слузи своме:

Изиђи брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље, и хроме, и слијепе.

И рече слуга: Господару, учињено је како си заповедио, и још има мјеста.

И рече господар слузи: Изиђи на путеве и међу ограде, и убиједи их да уђу да ми се напуни дом.

Јер вам казжем да ниједан од ових званих људи неће окусити моје вечере.

Јер је много званих, али је мало изабраних.

(Лк.14:16-24)

   

Данашње Јеванђеље завршава се сасвим страшним речима: "Много је званих, а мало изабраних." Господ који је створио свет да би поделио с њим вечну Своју Божанствену радост, среће се, ипак у томе свету са хладним одбијањем. Он призива све, али избрање зависи од нас. Он је љубављу све створио за радост и живот вечни, али потребно је да ми на љубав одговарамо љубављу и да уђемо у радост коју нам нуди Господ. Слика која нам се даје у данашњем Јеванђељу тако је једноставна и тако тачно описује сва стања душе, све узроке због којих за Бога немамо времена, и за вечност немамо интересовања.

Господ је приредио гозбу вере, гозбу вечности, гозбу љубави, и шаље по оне које је одавно упозорио да ће такве гозбе бити, те да за њу буду спремни. Један одговара: "Купио сам комад земље, треба да га обиђем, њиме да загосподарим, та земља је мој завичај - на земљи сам се родио, на земљи живим, у њу ћу лећи костима... па како да се не побринем за то да макар један комадић земље буде мој? Небо је Божје, а земља нека буде моја..." Зар не поступамо тако и ми, зар не настојимо да се укоренимо на земљи, тако да нас ништа више не поколеба, да тако себе обезбедимо земљом и на земљи? И мислимо: ето - обезбедићемо се и доћи ће време када ће све земаљско бити учињено и тада ће доћи време да се мисли на Бога!

Али, овде чујемо и други пример који нам даје Господ. Ка другим званима послао је Он своје слуге, а они су одговорили: "Куписмо пар волова и треба да их пробамо, имамо посла, не можемо без посла стајати, мало је припадати земљи, треба донети плод, оставити за собом траг треба. Немамо кад гостити се у Царству Божјем, оно долази сувише рано са својим призивањем на вечни живот, на сагледање Бога, на радост узајамне љубави - ваља нам на земљи још нешто завршити. А када све буде учињено, када за Бога остану само жалосни остаци људског ума, тела, снаге и способности, тада нека то што остане од земље Он узме, али сада се ради о земљи рођеној, својој, која ће плод донети, на којој треба оставити вечни траг: као да ће нешто од нас остати само деценију - две после наше смрти."

И трећима шаље Господ и они Му одговарају: "У наш живот ушла је земаљска љубав. Ожених се, зар да се одвајам од те љубави да бих у Царство друге љубави ушао? Да, небеска љубав је шира, дубље захвата... Али ја нећу ту свеобујмљујућу љубав, ја хоћу личну нежност, хоћу да љубим једнога човека тако да ми нико и ништа на свету не значи колико ми значи тај човек. Немам времена сада да улазим у одаје вечности - тамо је љубав безобална, свеобухватајућа, вечна љубав Божја, а овде је љубав по калупу мога људског срца: остави ме, Господе, да се наслађујем својом земном љубављу, а када не преостане ништа више, тада ме прими у одаје своје љубави!..."

И ми тако поступамо. Ми на земљи себи налазимо тако неодложан посао, да за дело Божје, за живот са Богом времена нема. И ми налазимо на земљи себи такву љубав, да поред ње нема места за љубав Божју."Ето, доћи ће смрт, тада ћемо устати!" То је, заправо, исти тај одговор на Божју љубав. Господ каже: "Дођите к Мени сви уморни и обремењени и ја ћу вас одморити... даћу вам све, даћу љубав! Срешћете се, људи Божји, срешћете се лицем к лицу, а не, као на земљи, кроз маглу један другога видећи, не разумевајући један другога, падајући у неспоразуме, рањавајући се узајамно. Устаћете у Царству Божјем и све ће бити прозирно - и моћ поимања ума, и знање срца, и стремљење воље, и љубав, све ће бити прозирно као кристал... А ми одговарамо: "Не Господе! То ће бити у Твоје време... Исцрпимо земљу на којој живимо!" И ми црпимо, и живимо, и све се завршава тиме што, по речи Божјој у Старом Завету, земља, давши нам све што нам је она само могла дати, узима натраг све што је сама дала и што је дао Господ: "Земља си и у земљу ћеш отићи." И тада ће купљено поље постати поље гробно, тада се посао који нас је одвајао од Бога, од живих односа са људима, од живога односа са Богом расплињава чак и у памћењу људском. Тада ће нам се, када будемо ступили у вечност, земаљска љубав која нам се чинила тако великом, показати као уска тамничка ћелија... Али због свега тога ми смо Богу једном рекли: "Не! Не Тебе,  Господа, но земљу, посао, љубав земаљску хоћемо до краја да проживимо!"

Мало је изабраних, не због тога што Бог мало кога сматра  достојним Себе, него зато што мало ко од нас сматра Бога достојним да га замени за комадић земље, час посла свога, тренутак нежности... Много је званих - звани смо сви ми, али ко ће од нас да се одазове? Довољно је на љубав одговорити љубављу, да уђемо на гозбу вере, на гозбу вечности, у живот. Зар на Божју љубав нећемо одговорити једном речју: "Љубим те Господе!" Амин.