СВЕТА И СВЕТОВНА УМЕТНОСТ

Марија Иванковић

 

Све што чинимо, сваки наш поступак нас или приближава Богу или нас од Њега удаљава. Тако је и са уметношћу. Света уметност православне иконе освећује, храни наше духовно биће и нисходи Божју благодат на нас, узносећи наш дух ка Торцу. Световна уметност развија у нама осећање за складно и лепо, оплемењује наша чула, али ако није прожета духовношћу, онда потхрањује у нама стрсти, жељу за уживањем, поседовањем, гордост и самољубље.

            Уметничка слика и икона служе се истим језиком, материјалима и техничким средствима, али крајњи резултат је потпуно различит, и води дух посматрача у два супротна правца.

            Сликар је окренут свету који види испред себе - творевини, која је у непрестаном кретању и промени. Он се такмичи са природом, покушавајући да је подражава, улепша или чак превазиђе.

            Иконописац не обраћа никакву пажњу на шаренило ствари и појава око себе, већ се молитвено задубљује у унутрашњост свога бића, где у другој равни постојања сусреће беспочетног и свеприсутног Творца свега видљивог и невидљивог.

            Овакав приступ свету око себе и у себи, условио је и форму којом се ове две уметности вековима изражавају. На Западу имамо развој и смену уметничких стилова, укуса и моде (како у световној, тако и у црквеној уметности, које се ни по чему не разликују, сем по темама које обрађују).

            На Православном Истоку суштина форме којом се иконописци служе остала је непромењена од времена светог Јеванђелисте Луке и првих икона Христа и Богородице које је он насликао (Хиландарска Богородица Тројеручица се приписује Светом Луки). Форма тих икона потпуно одговара књижевној форми којом је писано Свето Јеванђеље. Чиста, јасна, без сувишних описа и детаља, без празнословља. Све је једноставно и смирено, а у исто време дубоко символично и откривајуће. Онога који чита или гледа, просвећује и освећује.

            То је и најважнија разлика између световне и свете (свештене) уметности. Прва узбуђује чула, разиграва машту и расејава ум; друга умирује, освећује, мења саму суштину човековог бића, поправља је и уздиже из њене духовне учмалости и палости.

            И наш однос према уметничкој слици и икони се веома разликује. Пред уметничком сликом стојимо у ишчекивању да доживимо нешто лепо и узбудљиво. Радознало пратимо погледом детаље, дивимо се уметниковој оригиналности и вештини. Ако је слика лепа, желимо да се нађемо у том простору, да будемо део њеног света.

 

Сасвим другачије приступамо икони. Икону пре свега сусрећемо у храму и прилазимо јој скрушено, спуштених очију, свсни да јој не прилазимо као обичном предмету, већ да себе излажемо погледу светитеља, односно прволика, који је жива личност духовног света , на икони изображена ради нашег подсећања. Икону молитвено и с љубављу целивамо, упућујући преко ње молитве Христу Господу. Не усуђујемо се ни да помислимо да себе ставимо у простор иконе, иако нас она, у ствари, баш на то непрестано позива: да се очишћењем и обожењем удостојимо да будемо прибројани светима изображеним на њој.

Благодатно осећање мира које се са икона шири, сликарски се изражава смиреним покретима светитеља у ставу молитве, који руком благосиљају, погледом усмереним према нама. Одежда њихова слика се пригушеним тоновима, без наглашавања материјала од којег је направљена, или украса на њој, а природа и архитектура у позадини символично су назначени, увек у обрнутој, византијској перспективи. Све је на икони лако, прозрачно, нематеријално. Све говори о преображеној материји, онаквој каква ће бити по Васксењу.

Таквом деловању иконе служи обрнута перспектива, код које се све линије сабирају у жижи испред иконе, на месту на коме стоји посматрач. Тиме се сликарским језиком исповеда велика истина хришћанске теологије: да се Царство Небеско не налази у неким бескрајним висинама и даљинама (како то сугерише научна перспектива у западној уметности), већ ту, у човековом срцу, у његовој души, која је редиште и место сусрета свих светова: небеског и земаљског, духовног и телесног, вечног и пролазног, макрокосмоса и микрокосмоса. Тако посматрач, чим приђе икони, бива обрљен њеним духовним простором и са трепетом осећа да се налази на светом месту. Такав утисак су имали и изасланици руског кнеза Владимира који су у 9. веку посетили цркву Свете Софије у Цариграду. Причали су кнезу да нису знали да ли се налазе на небу или на земљи. Кнез је тада одлучио и у једном дану покрстио је целу Русију у православну веру.

 

На иконама се сликају само ликови који су свети, који су својим подвижничким животом очистили своју палу природу и удостојили се да Дух Свети обитава у њима. Пишући о светоси икона, св. Јован Дамаскин каже: "За време свога живота, светитељи су пуни Духа Светог. После њихове смрти, благодат Светог Духа наставља да живи (бива присутна) неодвојиво у њиховим душама, у њиховим телима, на њиховим гробовима, у њиховим представама на светим иконама - али не по суштини, већ по благодати и енергији." По својој суштини, свака икона је света и чудотворна.

Православни храм са својом куполом, крстастом основом, фрескама распроређеним по осмишљеном реду, представља у исто време и Царство Небеско и човекову душу - онај најдубљи део нешег бића који ни после пада није потпуно изгубио Образ и Подобије Божје, него је још увек способан да се обнавља, очишћује и снагом подвига и Божје милости уписује у себе Образ Христов.

 

 

Православна икона као литургијска уметност и Библија осликана бојама, остала је по својој суштини непромењена кроз векове. Од прве иконе - Нерукотвореног Образа (коју је сам Господ Исус Христос отиснуо на убрусу и послао цару Авгару да би се овај исцелио од смртоносне болести), преко икона насликаних руком св. Јеванђелисте Луке, настајале су, као реке од извора, и све друге иконе, до дана данашњег. Оне нису механички копиране (као што се често погрешно мисли), већ су се рађале једна из друге, чувајући сличност са прволиком. Правила иконописа, иако строга, нису до краја ограничила слободу иконописања. Сцене на иконама су се мењале кроз векове одржавајући дух времена и простора у коме су настале, али су задржале неку општу, заједничку црту која их обједињује јединственом црквеном традицијом.

Западни свет, одвојивши се од првобитне Цркве, пошао је другим путем, све више и више загризајући забрањени плод искушења који му је змија понудила. У уметности од времена ренесансе, барока, романтизма, и осталих -изама, створене су тако смешне и гротескне представе библијских тема, да није чудно што су се протестанти, па и римокатолици, одрекли сваке даље ликовне представе у својим богомољама. Пред таквим сликама дебељушкастих и румених светитеља, за које су позирали неки савременици у раскошним костимима, заиста је немогуће молити се нити имати било какво побожно осећање. Такве слике светитеља никада нису постале чудотворне, исцељујуће или мироточиве. Запад је тако изгубио још једно дивно средство које нам је сам Господ оставио преко Свог светог лика на Нерукотвореном Образу.

Но, милост Божја није допустила да западни човек (али ни онај на истоку, у атеистичким друштвима), остане потпуно без благодати која му долази са икона. Расуте по музејима широм света, иконе су и даље међу људима, Иако су се многи од тих људи удаљили од Цркве, па чак постали њени непријатељи, воља саме Живоносне Тројице била је да и до њих допре благовест са икона која воци душу до извора Вечног Живота.

Један духовник је рекао да је чин иконописања најузвишенија молитва "која обнавља у човеку оно Божанствено дисање које је Бог удахнуо у лице Адама, благодарећи коме је Адам постао жива душа... Таква молитва уздиже наш дух до стања у коме посматра вечност."