ПИСМО УРЕДНИШТВА

 

Драги Читаоци,

Пред нама је још једна неисцрпна и свеобухватна тема о којој многи од нас често размишљају: какав је однос  Православног Хришћанина према свету и какав је однос света према Хришћанима? Како ускладити Правоживље са животом у свету и да ли је такав склад уопште могућ? Да ли смо свесни  у којој мери савремени свет утиче на наш живот и треба ли Православна Црква да иде "у корак са временом?"Јесу ли све религије исте? Треба ли, у име јединства и мира у свету да занемаримо наше разлике и уједнимо се са иновернима? Може ли неко бити  Православан, а истовремено припадати некој од тајних организација које Христа сматрају тек једним од "пророка", једнаким Мухамеду и Буди? Како Православље посматра хуманизам, покрете за заштиту људских права, права жена, као и на демократске процесе? Како Православни гледају на промену календара као један од начина прилагођавања овоме свету и времену? На који начин се Православна уметност (појање, иконографија)  разликује од западне, светске уметности? И на крају, откуда тај чудни несклад између светског живота и живота у Христу? Овај број "Мисионара" је наш скромни покушај да појаснимо бар нека од ових питања из Православног угла.

За нас Православне Хришћане важи велика и неретко болна истина да живимо у свету, али да нисмо од овога света. О овоме нам на много места у Светом Јеванђељу говори сам  Господ наш Исус Христос, посебно у беседи којом се опраштао од својих ученика  пред Своје крсно страдање (Јн14;15;16), као и у Његовој првосвештеничкој молитви у којој се молио за своје ученике и за све оне који су примили Његову реч: "Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета... ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји... И више нисам у свијету, а они су у свијету... Оче свети, сачувај их у име твоје, оне који си ми дао, да буду једно као ми... од овога свијета нису, као ни ја што нисам од свијета" (Јн.17:6-16). Свуда, кроз цело Свето Писмо се провлачи идеја да Хришћани, Боготражитељи, они који ходе узаном стазом која једина у Живот води,  који жуде да се напоје са кладенца воде живе, који живе о Речи Божјој,  који се труде, држе постове, моле се, трпе и праштају и добра дела чине у славу Божју, да они нису од овога света и да могу очекивати да им свет овај буде душманин пре него пријатељ и тиранин пре него милостив.  На много места у Светом Писму и делима светих отаца можемо наићи на израз "кнез овога света" што означава самога ђавола, Сотону. Чини се као да постоји неки непомирљиви несклад,  раскорак између света, или боље речено светског начина живота и живота у Христу. "Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје", вели свети апостол Јаков (4:4). Али како то, када је Бог наш - Бог љубави и сваке доброте? Како је то могуће  када знамо да је све што је Творац наш премудрим промислом Својим створио - васељену, земљу, сва небеска тела,  копна и воде, и рибе мале и велике,  биље и свакојако растиње, животиње и птице небеске, и на крају човека  као круну целокупне твари, дакле све оно што подразумева свет у коме живимо, да је све то добро и Божјом љубављу освећено?

            Читајући светоотачка тумачења Књиге Постања сазнајемо да су праотац Адам и прамајка Ева у рајском врту уживали у неисказаној красоти и  светлости и да су са својим Творцем беседили и по врту ходили, дакле да су живели са Њим у савршеном јединству  пре свога греховног пада. У том  заједништву наших прародитеља са Господом у рајском врту назиремо и Цркву Христову, као и савршено јединство Цркве и света, којег је Бог створио да служи човеку као амбијент за освештани живот какав је водио пре греховног пада. Господ је своје возљубљено створење, човека, створивши га по Своме лику и подобију, обдарио слободном вољом, и тиме га издигао изнад сваке твари, изнад свега створеног. И док су наши прародитељи обитавали у рајском врту са Господом, док су по слободној вољи својој поштовали Његову једину заповест, а то је да смеју јести од сваког плода у рајскоме врту, осим од плода дрвета познања добра и зла, дотле је целокупна твар била у савршеном складу и јединству са Богом. Цео свет је, можемо рећи, био у хармонији са својим Творцем. Међутим, оног страшног трена када је праматер Ева послушала Кушача, Лажу и оца лажи, када је преступила Божју заповест и када је допустила  да гордост овлада њоме, а преко ње и човеком, оног кобног тренутка када су наши прародитељи пустили да се грех поткраде у њихове до тада чисте и невине душе и када је нарушен онај савршени склад,  тог тренутка је и целокупна природа и цео свет постао огреховљен, укаљан, од Бога отпао. Као што је рај био стање душе у коме се душа наслађивала стајањем у Божјем присуству и гледањем лица Његовог, тако је и свет после греховног пада постао место у коме Божје благодати више нема, у коме душа човечја не налази ни мира, ни утехе, ни спасења. Човек је дакле, по својој слободној вољи и услед гордости своје окусио плодове дрвета позања добра и зла, а  не престаје да од њих куша ни данас:  сам је себе поставио на место Онога који одлучује и суди о добру и злу. Средишно место у нашим животима одавно више не заузима Бог, већ је човек сам себе поставио за центар свог себичног и палог света.

            Када су се људи размножили на земљи, са њима се умножавао и грех. Беше међу људима праведника, који су својим животима, делима и вером тежили да поново успоставе у себи нарушени мир и јединство са Господом, а беше и оних који су се сродили са овим светом, боље рећи са кнезом овога света, и који су се у њему осећали "као код куће", журећи да напуне своје житнице и амбаре, уживајући у сластима телесним, једући, пијући, блудничећи, допуштајући да зло семе у њима да и своје плодове као што су братоубиство, мржња, властољубље.

Већ у синовима Адамовим и Евиним, Каину и Авељу, назиремо будућност Цркве и света, као и односа који владају у свету. Свима нам је позната прича о првом братоубиству: када се испунило време, Каин и Авељ су принели сваки своју жртву жртву Богу. Знамо да је Каин је своју старозаветну жртву принео као новозаветни фарисеј, дакле принео је земаљске плодове без плодова покајања и љубави. И Каин, видевши да Господ не прима његову жртву већ да гледа само на принос његовог брата Авеља, који је од срца принео Богу прве плодове свога труда, у наступу зависти која је породила невероватан бес и мржњу, убио свога брата. На веома сличан начин су страдали и страдају праведници у читавој историји људског рода: јеврејске вође, касније фарисеји и књижевници, а још касније силници овога света, трудећи се да испоштују слово закона не хајући за његов дух, трудећи се да испуне празну форму обреда, преставши да право управљају речју истине (2Тим.2:15), нису могли да поднесу праведност пророка, ни кротост праведника, нити истинито сведочење војске мученика да је жив Бог и Црква Његова. Прогањали су их и убијали и на крају  запечатили своје богоодступништво крвљу самога Сина Божјега. Тако је било и у историји старог и новог завета, тако је и у целокупној историји човечанства, а врло лако можемо уочити овај образац  и у данашњем времену.

После овог првог братоубиства следи трагичан ток догађаја који зацртава и ток касније историје човечанства:  из ове старозаветне приче видимо да је Бог показао своју свагдашњу милост и човекољубље и призвао Каина на покајање. Но гордост је отврдла Каиново срце у коме није било праве вере, и Каин одбаци покајање. Ова прича се завршава речима: " И позна Каин жену своју, а она затрудње и роди Еноха. И сазида (Каин) град..." (1Мој. 4:17) Тако Каин, први убица, први отпадник, постаде зачетником људског друштва, градова човечјих. Он је трагична слика човека који се удаљио од заједнице са Богом, од Божје Цркве, и који је започео незадрживи процес стварања све већег и дубљег јаза између човека и Бога. Каин је зачетник "светског" начина  живота.  Са Каином почиње уздизање "градова" човечјих, људских творевина над Творцем, и људи почињу да се клањају и служе идолима: грађевинама, новцу, власти, знању, забави, сопственим делима, свему ономе што одвлачи срце и пажњу од  Небеске Отаџбине, Царства Небескога, од Цркве.

То је свет у коме ми и данас живимо. Око себе можемо препознати све из наизглед просте приче старозаветне: ту су и градови у којима царују све постојеће људске страсти: ту је и клањање и робовање свим људским творевинама, од телевизије до дроге, од властољубља и политике до блуда. Ту је и братоубиство из кога израстоше ратови  који у сваком времену људске историје бесне широм кугле земаљске, у којима људска свирепост нема граница.  Ту је и неправедно управљање речју истине, због кога  већина становника на земљи живи у беди, духовној и материјалној. Ту је огреховљена и сама природа на земљи - отуда земљотреси, поплаве, суше и пожари.  Отуда страшни расцеп 1054. године, када је Западна Црква отпала од Истинитог Дрвета Живота, отуда  поделе на безброј секти, кривоверје, верска незаинтересованост, атеизам, а са њиме  и сви филозофски правци којима је заједничко то  да су плод људског умовања без Бога и да су пролазни, да се смењују као што се смењује мода и укуси, да су условљени једни другима, а не непоколебљивом и непроменљивом Истином, крајеугаоним каменом коме је име Христос. Отуда хуманизам и разни одбори и покрети који говоре на сав глас о људским правима. Ту је и наука која служи самој себи, а не људима на корист, ту клонирање, чедоморства, лабораторије из којих излазе оружја спремна  за "биолошки рат." Ту су и тајна и полутајна друштва, организације и "братства" која  шире невероватан утицај  на светска збивања, па чак и на помесне Православне цркве.

Списак је предугачак. И све би то било веома страшно када би зло расло у недоглед, када би свет био само један кључали лонац у коме ћемо се сви једнога дана претопити у безобличну масу и када би се овај јаз  између човека и Бога непрекидно продубљивао, без наде да ће икада бити залечен. А залечен јесте, јер Бог своје возљубљено створење, човека, никада није остављао, нити га препустио страшној стихији. Слао је Бог праведнике да нас поучавају у свим временима наше историје, а као израз највеће љубави и снисхођења, послао нам је и Јединородног свога Сина који се оваплотио на земљи и постао човек,  једнак са људима у свему, осим у греху. Својом Крсном смрћу Син Божји нам је поново отворио врата раја, обновио своју Цркву и указао нам на пут који једини води ка Спасењу, вечном животу. Открио нам је да човек није створен за смрт, већ за живот, и то Живот Вечни, и завештао  нам Свете и Животворне тајне које нас воде и помажу на том путу. У Цркви Христовој , на Светој Литургији, верни поново откривају савршено јединство човека са Богом, света са Богом, открива им се, по њиховој вери, и предускус Царства небеског. Открива им се на светој литургији постојање једне димензије која је  ван времена и ван простора, а која их узводи у вечност. И Хришћани знају да су странци на овоме свету, да као некада  Мојсије, живе у туђој земљи. Они знају да је овај свет само пролазна станица на путу  ка небеском Јерусалиму, ка вечном блаженству.

А пут тај је тесан, и врата уска (Мат. 7:14). То зна свако ко се бар мало труди да живи Хришћанским животом како то света Црква налаже. И свако ко се труди да живи хришћански зна да свет често говори језиком који као да је са друге планете од онога којим говори Црква. И ми смо под утицајем тог истог света, баш као и Христови ученици који никако нису могли да разумеју Христово страдање, јер су га посматрали очима света: очекивали су да ће се Његова страдања некако окончати и да ће се Он зацарити у слави, и постати цар над свим земаљским царевима. Ни они, а ни Понтије Пилат, нису разумели Његове тихе речи: "Царство моје није од овога свијета" (Јн.18:36).

Свет то ни данас не разуме. Свет нам и даље нуди "инстант" решења за све наше проблеме, обећава нам земаљско царство, рај на земљи и предано нас учи како да тај земаљски рај задобијемо. Он  нам намеће један систем вредности који је много другачији од оног са којим нас је Господ створио и осмислио по лику и подобију Своме и по Своме Божанственом промислу. Борба са оваквим, обезбоженим светом  је наша духовна борба, наш подвиг. Оружје нам је од Бога дато: вера, молитва, пост, уздржање. Светли примери нам не недостају: за нас Србе је то подвиг нашег светог Кнеза Лазара и свих Косовских јунака који са Свете литургије кренуше у бој за крст часни и слободу златну, а одатле у загрљај Бога живога, у  своју небеску отаџбину. Не заборавимо поуку коју нам оставише у аманет наши преци  и  којом не престају да нас уче ни данас:

 

Земаљско је замалена царство

а небеско навек и довијека.

 

Ово је позив и нама, потомцима њиховим, да кренемо свако у свој бој на Косову, у борбу не против света, већ против кнеза овога света, против сопствених грехова, против Богозаборава. Царство Божје је у вама, рекао је Спаситељ. Наше је да га откривамо и задобијамо.

У нади и жељи да вам овај примерак Мисионара буде на духовну корист,

 

 

                                                                                    Уредници