ЗАШТО ЖЕНЕ НЕ ТРЕБА ДА ИДУ НА СВЕТУ ГОРУ И НЕ ТРЕБА ДА РАЗМИШЉАЈУ О ТОМЕ НЕ САМО САДА, НЕГО И У СВЕ ВЕКЕ ВЕКОВА

Радмила Мишев

 

Кад бих рекла да нисам радознала и да не сањам Хиландар, да не желим да видим место где је душа нашег народа, лагала бих.

            Желим да се поклоним и помолим пред иконом Пресвете Мајчице, Богородице Тројеручице, али не на Светој Гори.  Доћиће Она у Србију (на кратко, али ће доћи).

На Свету Гору Богородица гледа, она је врт Њен. И како онда да поред Ње, нека друга жена ступи на то свето тло?

Она, Пресвета, се тамо молила за нас, и чему онда питање: Да ли женска нога треба да ступи на Свету Гору?

На Свету Гору се, као ни у Олтар, не улази. Тако је речено и тако треба да буде.

И жена то зна. Као што само она зна како се рађају деца, како се воли и поштује човек.

Рекосте да је жена у православној Цркви запостављена.

Не брините се, не осећа се жена одгурнута од Цркве. Свет је овај одгурнуо жену, дао јој много тога што не може да носи или јој не пристаје. Зато мајке не умеју да науче децу молитвама (јер ни њих нису учили), ни песмама, ни трпљењу.

А, оно, трпљење је одржало и веру и земљу. На мајчиним грудима почива вера.

Ако кћери не научимо, ко ће човека чекати да се врати? Ко ће му бити ослонац, ко ће чувати ватру испод пепелишта и остављати упаљену светиљку?

Никада Ви, драги пријатељу, нећете сазнати са колико се љубави чека онај ко се са пута враћа.  Као кад се плете чарапица за јошшнерођено чедо. Њега нема, али ће доћи.

А ако не дође и срце се са петељке откине и препукне, и ако страшно боли, неисказано, женски је то бол, а без бола се ништа не рађа и не умире. Ни човек ни љубав.

Не говорите ми о женским правима. Дозволите, ја сам ипак жена и знам све о њима.

А право нам је, од Господа дато, право веће од свих, да као земља продужавамо живот, да рађамо, волимо, да подижемо и васпитавамо децу, а ни други дарови нам нису ускраћени, да радимо, пишемо, сликамо и шта све још  не, заједно са вама.

Али само ми можемо да утешимо и сузу убришемо, и само се са нама и кроз нас човек осети човеком.

Нису кћери Евине ни боље ни горе од синова. И у греху и у праштању, и у кајању и испаштању, и у паду и у уздизању - исти смо.

Али неке ствари морају да се разликују. Зато, не говорите ми о женском оку у Хиландару. Гледаће неко за нас, помолиће се и донети причу. А прича донесена са Свете Горе биће упредана у најтананију пређу срца и чуваће га и грејати.

Јер, чему прича ако не греје срце? Чему пут, ако не води до Храма?