Молитва Господња

Др Милутин Дробац

 

 

                                           

Оче наш је вероватно прва молитва коју смо научили напамет. У нашим црквама изговарају је и најмања деца. То је уједно и једна од најтежих молитава за разумевање, нарочито у поређењу са једноставном, али снажном, молитвом цариника: Господе, милостив буди мени грешноме! (Лк.18:13). Оче наш је молитва коју је сам Господ и Спас наш Исус Христос предао својим ученицима, који су већ тада поседовали благодат духовног расуђивања и тако били способни да разумеју и њено дубље значење. Прве речи молитве Господње као да изискују одговор на питање: којим правом  Бога називамо Оцем? Многи оци Православља препоручују да се до одоговора на ово питање може доћи ако се молитва Оче наш проучава од краја ка почетку.

 

Нико се не облачи у чисту одећу док своје тело не опере. "Ко ће чисто извадити из нечиста?" (Јов. 14:4). "Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих" (Иса 1:16). Прање и умивање долази пре одевања. На Светом Крштењу, Кум нас прво окреће ка Западу и у наше се име одриче Сотоне - не неке неодређене и нејасне идеје о злу - већ самог оличења зла: Одлази од мене, Сотоно (Мат.4:10), заповеда Христос, а исто тако, приликом исцелења Марије Магдалине (Лк.8:2), Господ не истерује из ње зло, већ духове зла. Пошто се три пута одрекао Сотоне, Кум нас окреће ка Истоку, и тада се, након трикратног погружавања у воду крштења, пева: "Јер који год се у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал.3:27). Тада добијамо ново рухо за омивено тело. Управо из ових разлога нас Господ учи да се молимо:

Избави нас од Лукавога.

 

Одевени тако у оклоп Христов, током целог живота ми узимамо учешћа у најразличитијим борбама (искушењима) у којима се прекаљујемо како бисмо се оспособили да се супротставимо непријатељу. Неке од тих борби су само мале несугласице, а неке прави ратови. Када је Лот са породицом успео да побегне из града Содома, Бог им нареди да се не осврћу за собом, али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим (1Мој. 19:26), те погину. Ово нам је наук да не смемо подлећи искушењу да се са неугашеном жељом осврћемо на зло којега смо се управо одрекли. Ако је корен наше вере слаб, задесиће нас судбина оних који у време искушења отпадну (Лк.8:13). Молимо се, зато, да нам свако искушење које нам буде послато, буде на победу, а не на пропаст.

Не уведи нас у искушење.

 

Колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим? (Мат.18:21). На ово питање апостола Петра, Исус одговара поређењем Царства Небеског са господарем који опрашта својим слугама дугове, али опроштај дугова се дарује само оним слугама који и сами опраштају својим дужницима. Да бисмо се приближили Богу, и сами морамо поседовати неке од божанских особина, и тек када то схватимо, можемо се овако молити:

Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.

 

 

Немачки философ Фојербах је веровао да може сахранити идеју о постојању Бога својом чувеном изјавом: човек је оно што једе. Упркос томе што су разлози за овај његов исказ потпуно погрешни, те су речи ипак веома тачне. Човек једе, али не живи човек о самом хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божјих (Мат. 4:4). Оно што ми тражимо није дневни оброк, већ јело од којега се неће огладнети,  истинити хлеб са неба који даје живот свету. Јер хлеб је Божји онај који силази с неба и даје живот свету. Ја сам хлеб живота, говори Господ (Јн.6:31-35). Од оваквог хлеба живи човек. Зато се молимо:

Хлеб наш насушни дај нам данас.

 

Сада већ имамо нешто од Божјег лика у себи. Обучени у Његов лик постајемо Његови удови и творимо Његову вољу на земљи, онако како се она савршено твори и на Небу. То је све што се од нас тражи. Кроз нас, створења Његова, сам Бог се пројављује на земљи. Ми нисмо робови, већ слободни људи. Нисмо на то приморани, већ као Давид говоримо: Да испуним вољу Твоју, Боже мој, захтедох, и закон Твој у утроби мојој.
Да буде воља Твоја и на земљи као на небу.
 

 

Када творимо вољу Божју и у најмањим стварима, ми тада припремамо и освећујемо унутар себе одају за Царство Небеско. Не иштите шта ћете јести... него иштите Царство Божје и све ово ће вам се дати (Лк. 12:29-31). Царство Божје нам је Господ обећао још и у овом животу, јер има неких ... који неће окусити смрти док не виде Царства Божјега (Лк.9:27). Царство Божје не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или: ено га онде, јер гле, Царство Божје унутра је у вама (Лк. 17:21-22). На нама је само да молимо:

                                       Да дође Царство Твоје.

 

Пошто нам је срце испуњено Царством Божјим, узвишујмо Име његово заједно (Пс.33:4). Којим Именом да Га назовемо? Хоћемо ли се, као Мојсеј, питати: "Како Му је Име?" (2Мој.3:13), или већ знамо, као Павле, да живи у мени Христос (Гал.2:20). Сав наш труд и мука имају за циљ да се Христос уобличи у нама (Гал.4:19). То је истинска слобода која нас избавља од јарма ропства (Гал.5:1) који нам нуде овоземаљска царства. Хвалите се Именом светим Његовим; нека се радује срце оних који траже Господа (Пс.104:3).

Да се свети Име Твоје.

 

Славећи Име Божје, приморани смо да се винемо ван домашаја наших простих чула телесних, јер је несмество Име Његово: оно је записано преко целе васељене: Небеса казују славу Божју (Пс.19:1). Сву ову величину држи и храни Бог у непрекидном заносу љубави: Господе, на небу је милост Твоја (Пс.35:5). Али ни небеса не могу сместити Несместивога, јер и сва твар је ипак само дело Творца: Небо и небеса над небесима не могу Те обухватити (1Цар.8:27).

Који си на небесима.

 

 

Очишћени смо тако и обучени у одећу праведности, искушења су нам зауздана, а дугови опроштени, примили смо оно што нас одржава у животу, творимо вољу Божју на земљи, срдаца отворених Царству Његовоме, стојимо са страхопоштовањем пред величанственим Именом Његовим, сједињени у Христу, у Коме смо сви усиновљењем постали браћа и сестре (Гал.4:4-5), разазнавши Прст Божји у свему створеноме, коначно добијамо право да завапимо:

Оче наш!

 

 

А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша, који виче:

Авва, Оче! (Гал. 4:6)