ПАРОХИЈА КАО СВЕТА ТАЈНА

 

Сваки вид наше вере конкретан је и стваран. То важи и за свету тајну Цркве. Црква није нека нејасна и магловита теорија, она је нешто веома конкретно и стварно: сам бесконачни и невидљиви Бог нам се пројављује на видљиви и докучиви начин. Бог нам није заповедио да волимо човечанство – апстрактну и недоступну идеју, већ да љубимо ближњег свог, то јест, сасвим одређену особу, појединца кога видимо пред собом. Исто тако, Црква није тек магловити појам, изгубљен негде у историји и вечности, већ она представља одређен скуп, збор или сабор људи познатих једни другима, који се саборно окупљају ради заједничке молитве Богу, као што су Хришћани одвајкада чинили у храму, окружени иконама. Њихову молитву предводи епископ, као наследник апостола, или презвитер, као његов представник.

Чудесна тајна парохије открива нам се преко конкретне, одређене помесне цркве, а та помесна црква, или парохија представља пуноћу саборне (васељенске) Цркве. У нашем Православном начину изражавања, саборна Црква представља пуноћу Тела Христовог, а саборност пуноћу дара Божје благодати. И тако, у тој једној, малој помесној цркви (парохији) обитава сво благо Божје благодати и ништа јој од те благодати не недостаје. Парохија није само саставни део Цркве, који тек помоћу везе са другим парохијама достиже јединство; напротив, она сама за себе представља пуноћу Цркве. И свака друга парохија, било да је близу или далеко, није само допуна првој парохији, већ идентична реплика исте те пуноће у простору и времену.

У свакој парохији, па и оној најмањој, човек се учи катихизису и вери Христовој. У њој се он крштава, прима Свету Тајну Причешћа, исповеда веру и бива освећен. У њој он открива Цркву Торжествујушчу кроз свете иконе, мошти и спомен на Светитеље. Шта онда недостаје, у оваквој једној малој парохији, у погледу благодати и благослова? Не недостаје ништа, јер свака парохија јесте Саборна Црква на исти начин као што и сваки појединац јесте људско биће. Сваки појединац носи у себи пуноћу људске природе, а не само један њен део. На исти начин је и сваки други појединац људско биће и ништа му од људске природе не недостаје. Сви су саздани од исте природе; скуп људи не чини људску природу већом или потпуном. Било да је реч о једном појединцу или о хиљаду њих, сваки од њих представља људску природу у њеној целости. Исто важи и за свету тајну Цркве: свака парохија јесте Христова Црква, у свој својој пуноћи и целовитости.

У парохији налазимо испуњење саме сврхе нашег постојања: да живимо учествујући са једнаком части у животу Свете Тројице. Живот Свете Тројице је живот љубави. Исто важи и за живот парохије. Међу људима који не познају једни друге не може бити љубави. У парохији сви познају и љубе један другога према мери сопствене освећености. Парохија је радионица љубави, а њена делатност није само ограничена на богослужење, већ се проширује на све видове живота. Сви се радују кад се један радује и цела заједница учествује у жалости појединца. Сви помажу једни друге у духовном и у материјалном смислу. Сви праштају једни другима и старају се да се међу њима не запати горчина и неразумевање. Сваки члан парохије се у заједници са другима подвизава у вери и изучава, према својим могућностима, свете оце Цркве да би био увек сигуран да исповеда исту ону веру коју је Црква од увек исповедала.

У првом веку Хришћанства, Хришћани су у великој већини били веома савесни, па ни границе међу парохијама нису биле баш строго зацртане. У наше време, међутим, не може нам више бити свеједно којој парохији припадамо. Данас има много парохија које носе само Православно име, па чак и тамо где се проповеда истинско Православље, људи су често једни другима странци који ретко опште међу собом. У таквим случајевима наша свест о парохији као светој тајни се смањује или потпуно ишчезава. Главни разлог за то је слабљење везе љубави међу људима и постепено губљење разумевања и свести о Цркви. Под таквим околностима, Црква постаје теоретска апстракција. конкретно, опипљиво значење Цркве као парохије се ретко налази.

            Православно се не може, заправо, ни живети без парохије, као што се ни спортиста не може такмичити ван стадијума, репрезентације или сале, а ако би то и чинио, не би могао да прими награду или признање. Парохија је тај “стадијум” или “спортски тим” Православног живота. Чак и у монаштву, парохију представља манастир. Центар Хришћанског живота се увек налази у општежићу, у коме Хришћанин тежи ка томе да љуби своје ближње као особене, конкретне личности, са свим својим врлинама и манама. Да би то постигао, он мора да једногласно исповеда исту веру као и његови ближњи, праштајући им и молећи њихов опроштај.

            У данашње време, када говоримо о парохији, често мислимо на свештеника и црквену управу. Парохијани су углавном безимени појединци, неповезани међу собом.            Оних неколико заиста побожних утапају се у равнодушну гомилу. Да ли се, под таквим околностима, може уопште достићи Хришћански начин живота? Није ли то разлог што многи одлазе из цркве заведени убиственим јересима, секташтвом и окултним групама, са погубним последицама?

            Од тренутка рођења човек је члан парохије. Још као некрштена беба, он упија своје прве утиске преко појања, окружен иконама, гледајући у светлост свећа. Целокупно његово детињство нераскидиво је повезано са животом у цркви. Ту су му родитељи, браћа, сестре, вршњаци. Богати и сироти, деца и старији, образовани и необразовани, јаки и слаби, сви заједно, без разлике, стоје на молитви пред непристрасном, вечном Истином.

            Парохија је породица, обитељ у Христу, место на коме сваки појединац учи и спознаје да је у сродству са другим људима управо због тога што у венама сваког од њих тече крв Васкрслога Христа. На исти начин, сваки Хришћански дом за себе јесте црква у малом и та породична јединка, та мала црква, представља ћелију у организму званом парохија.

            Међу парохијама које су заиста Православне постоје везе љубави и заједничког идентитета. Свака је за себе Црква Христова и, мада се људи у њима разликују међусобно, суштина им је иста.   

            По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13:35). Љубав међу члановима парохије, љубав међу парохијама – то је једини могући начин да живот у Христу заживи. Живот у Христу није могућ ако се у Цркву долази само као посетилац или се храм повремено посећује, већ морамо заиста бити делови тела Христовог.

 

 

Из часописа "Епигносис", број 68 (зима 1998/99). Превео са грчког на енглески Ј. Каломирос.