КАКО ЈЕ ЛЕПО И КРАСНО КАД БРАЋА ЖИВЕ ЗАЈЕДНО

 

Браћо моја и сестре у Христу,  

 

Благодаћу нашег милостивог и човекољубивог Бога, Његова безгранична љубав према нама пројављује се, путем Светог Крштења, кроз наше усиновљење. У овој, од свих тајни најнедокучивијој, Он пригрљује к Себи биће које је створио према сопственом образу и подобију и назива га, не створењем, већ сином. Сви сте ви синови Божји вером у Христа Исуса. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина (ни Срба)… ни мушког ни женског, сви сте један у Христу Исусу (Гал. 3,26-28).

            Односи међу Божјом децом савршавају се, као и односи чланова било које породице, једино кроз љубав. Иако смо позвани у духовно јединство, морамо бити дубоко свесни провалије коју смо сопственом вољом поставили и која нас дели. Врло смо далеко од тога да се међу собом распознајемо као браћа; понашамо се једни према другима пре као неки даљи рођаци, све док се, покренути Духом Светим не препознамо и признамо да заиста јесмо браћа. Тако просветљени, морамо себи поставити за циљ да међу собом остваримо живо јединство. Како се ово може постићи? Јер где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима (Мат 18:20). Пошто смо усиновљењем постали деца Божја, морамо се трудити да постанемо, како нас учи Свето Писмо, сједињени у Исусу Христу кроз молитву. Међутим, ово чудесно сједињавање не збива се кроз усамљену, појединачну молитву, већ кроз литургијску (заједничку). Знајући да је присуство Христово неопходно да би се залечила наша међусобна отуђеност, како уопште можемо и да помишљамо на јединство ван места на коме је Он Сам рекао да ће пребивати?

            Чудесно је посматрати како се две највеће заповести у потпуности испуњавају нашим заједничким окупљањем у славу Божју: љубити Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и љубии ближњега као самога себе (Мат 22:37-40). Наше учешће у богослужењу, како физичко тако и умно, оваплоћење је наше љубави према ономе који нас је саздао, а када се молимо једни за друге и за сву своју Православну браћу, изражавамо, чак самим својим присуством у дому Божјем, своју љубав према њима, а кроз ту љубав, и љубав према Оцу кроз Чијег Сина се и налазимо у јединству. Речи пророка Самуила упућене грешном Издаиљу ово најбоље илуструју: А мени не дао Бог да згрешим Господу и престанем молити се за вас (1Сам. 12:23).

            Како је лепо и красно кад браћа живе заједно (Пс 132:1). Заиста, нема ничег савршенијег, ничег што боље изражава нашу духовну борбу да устрајемо на уској стази која води ка спасењу него да у дело спроведемо овај позив Псалмопојца. Али, како да у томе успемо, када се наша браћа у Христу сама удаљавају од Његовог светог храма, од Његовог часног Тела и Његове неоскврњене Невесте? Како можемо да “живимо заједно”, ако не пребивамо у нашем заједничком дому, дому Оца нашега? Црквена сала би се, што се нас верника тиче, могла налазити на другој планети (као што је, уистину, све ван цркве за нас Хришћане на другој планети), због удаљености која нас дели од наше истинске породице док се у храму узносе заједничке молитве.

            Не можемо се сматрати истинском браћом и сестрама само тих неколико Недеља у месецу, када се на кратко сусрећемо на литургији, да бисмо затим одјурили за својим приватним пословима. Све друго мора постати мање важно

од учествовања на заједничким молитвама: школа, друштвене обавезе, умор, лењост… Ако у почетку будемо морали себе и да присиљавамо да презремо своју самовољу како би молитва постала прва и најважнија ствар у нашим животима, нека нам утеха буде љубав Оца нашег и наше браће која ће се обавити око нас као мелем за то болно одвајање од света. Ускоро, ово усиновљење за нас неће више представљати терет, а безброј браће и сестара по целом свету са којима смо у јединству у Цркви, који заједно обитавају са нама у Очевом дому, постаће за нас извор радости и благодати.

            Свемилостивом Богу, чијим Сином потасмо Синови Његови и чијим Пресветим Духом бисмо просветљени, нека је слава и хвала у све векове векова. Амин.

 

            Ваш недостојни,

            У Христу брат

            Петар