Појање и молитва

Гордана Ђонин

 

 

 

Молитва у облику песме стара је вероватно колико и вера у Бога,  а то значи колико и само човечанство. Од самог почетка Хришћанство је схватило вредност певања псалама и црквених песама првенствено као средство у богослужењу. Старозаветни псалмопевац својим позивом "Појте Богу нашему, појте... (Пс. 46:7), утемељава облик доксологије који данас имамо у Православној Цркви. Сам Господ наш, Исус Христос, учвршћује ову праксу и на тај начин је доводи до пуноће. Света Јеванђеља кажу да је Он после Тајне Вечере заједно са Својим ученицима "отпојао хвалу", после чега су скупа изишли на Маслинску Гору (Мт.26:30; Мк. 14:26). Такође, у Делима апостолским, свети апостол Павле употребљава појање на исти начин и са истом сврхом, јер Свето Писмо каже: "Око поноћи Павле и Сила у молитви слављаху Бога, а сужњи су их слушали... (Д.ап.16:25).

            Појање, као средство богослужења у Православној Цркви достигло је своју пуноћу управо због тога што је оно у својој основи и по свом карактеру молитвено - покајно. Свака црквена песма, свака реч Цркве, натопљена је од самог почетка сузом покајања и прожета покајним духом и молитвом. Ово значи да појање може суштински да утиче на духовни развој самог човека и на тај начин да постане средство васпитавања. Свети апостол Павле каже: "У свакој мудрости учите и опомињите један другог псалмима, химнама и духовним песмама" (Кол.3:16).

            Сама Литургија управо није ништа друго него Библија препевана у молитву. То је један свети чин којим се недељом и празницима сабира народ на истом месту и због исте ствари. Налазимо да у новије време наши велики теолози врло често истичу да Света Литургија нипошто не сме да постане нешто што се посматра или слуша, већ мора да сачува своју конститутивну улогу. Другим речима, Црква је нешто што се сваке недеље догађа и изграђује, а главну и најважнију улогу у том догађању има сам Господ Исус Христос, који на свакој Литургији дејствује и присуствује под видом "хлеба и вина" на један јединствен и тајанствен начин. Међутим, ми никако не можемо замислити Божје снисхођење као нешто пасивно или статично, већ напротив, Бог као животодавац, својим вечним присуством и активним дејством пројављује се на Литургији.

            Самим тим, литургијско појање није ништа друго до динамичко - активно учествовање у самој тајни Христовој. Али, овде треба нагласити да је то ипак само учествовање и ништа друго. Не смемо заборавити да је главни актер и учесник сам Бог, Света Тројица, који на свакој литургији на неизрецив начин прима наше дарове, а потом нам се Сам дарује кроз Свето Причешће. Тачно је да су свети оци забранили млитаво, као и претерано гласно и усиљено појање (75. канон Трулског сабора). Св. Јован Лествичник наглашава потребу да се одржи правилан темпо у појању, ни брже, ни спорије од прописаног; међутим, на питање који је основни задатак и колику одговорност има певница у богослужењу, одговор можемо наћи у речима св. апостола Павла: "Јер као што у једном телу имамо многе уде, а сви уди немају исти посао, тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно уди смо једни другима (Рим.12:4). Не треба сметнути с ума да певница одговара на јектенија, што значи да има пратећу улогу, а никако водећу, али ипак веома важну. Дакле певница мора да учествује у изграђивању Тела Христовог, али не сме да се оријентише ка себи и занесе својом сопственом лепотом, већ напротив, очи су упрте у руке свештеника које узносе и приносе, док се срцем и гласом прославља тај јединствени истински догађај.