ПОРОДИЦА – ДОМАЋА ЦРКВА

 

 

            У светоме Јеванђељу има много делова, прича, чудеса и догађаја које ми, обични и мали људи, често схватамо дословно и не размишљајући много прелазимо преко њих у очекивању “главних” догађаја и “кључних” Христових чудеса и проповеди. Много пута сматрамо да нам је неки догађај “већ познат”, па се много на њему не задржавамо и не тражимо од свога свештеника или духовника додатна објашњења. Чињеница је, међутим, да у светом Јеванђељу нема “главних” и “споредних” догађаја, “малих” и “великих” чудеса, већ је све подједнако важно, сваки догађај има своје место и свака реч своју тежину. Христос није ништа говорио ни чинио случајно.

            Једно од места у Јеванђељу коме се често не поклања довољно пажње је чудо у Кани Галилејској (Јн 2:1-11), прво у низу чудеса која је Христос чинио када је почео своју спаситељску мисију на земљи. Није случајно што је Спаситељ за своје прво јавно дело изабрао баш овај скромни галилејски дом у коме је двоје младих људи склопило брак и засновало породицу. Својим присуством и првим чудом које је међу људима сатворио, Господ нам указује на породицу као први степеник у ширењу јеванђељске речи, и на Хришћански дом као место одакле почиње пут богопознања, пут нашег обожења и спасења. Заиста, домови у које су Спаситељ и Његови апостоли улазили и својим присуством освећивали и багосиљали, постајали су права мала жаришта одакле се јеванђељски дух постепено, али незадрживо ширио по свету.

Велика тајна је скривена у наизглед једноставној јевенђељској причи: Исус, Његова пресвета Мајка и Његови ученици били су позвани на једну свадбу у Кани Галилејској. Када је на свадби нестало вина, Исус је наредио слугама да напуне судове за вино водом, а затим им је рекао да их однесу пехарнику. А пехарник, кад окуси вино које је постало од воде, рече женику: “Сваки човек најпре добро вино износи, а када се опију онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада.” Самим својим присуством на свадби Христос благосиља и освећује брак и породични живот, а претварањем воде у вино учи нас да је пут брачног живота заправо пут преображавања живота појединаца који су у брак ступили: човек и жена су у Хришћанском браку позвани да по својој слободној вољи, у љубави и жртви, у заједничком животу, преобразе свој биолошки и природни, индивидуални начин постојања у брачни, односно црквени начин постојања, а то је заједница по образу живота Свете Тројице. Брак је, дакле, Богом установљена Света Тајна.

Нажалост, у данашње време се брак, под утицајем световне и безбожне климе наше епохе, схвата као природна, биолошка или друштвено-економска чињеница. Огроман број развода сведочи да је брак, а самим тим и породица, данас у дубокој кризи. Важан узрок ове кризе је што Хришћани који ступају у брачну заједницу не доживљавају и не живе брак као Свету Тајну, већ као друштвено-правну институцију у којој сваки од супружника има, пре свега, своја права. Тако посматран брак стоји на врло климавим ногама и сасвим је разумљиво што се многи такви бракови распадају, или настављају да “животаре” по договору, не налазећи у тој вези никакву радост нити пуноћу живљења.

А Хришћански брак, односно породица, је нешто много више и узвишеније од пуког заједничког живота, заснованог на правним и друштвеним основама. Као што у свакој области живота и у свим врстама људских односа можемо, ако пажљиво отворимо духовне очи, да видимо Божје присуство, праслику Свете Тројице, или одраз Христове Цркве, тако и у самој суштини Хришћанске породице можемо распознати образ Свете Тројице и саму Христову Цркву. Свети Апостол Павле започиње неке од својих посланица поздравима: “Поздравите Прискилу и Акилу, и њихову домаћу цркву” (Рим 16,3-5); “Миломе Филимону и твојој домаћој цркви (Фил.2). Заиста, породица и јесте домаћа црква, црква у малом. Ова мисао се манифестује видљиво, кроз заједничке молитве чланова породице пре јела и спавања, пре поласка у школу или на посао, или када српска Православна породица слави своју крсну славу. Ту, уз икону светитеља чији спомен слави, уз упаљену свећу и кандило, уз жито и колач, уз заједничку молитву, породица на видљив начин осликава заједницу у Христу, Божју Цркву. Међутим, та слика Цркве у породици пројављује се и невидљиво: кроз свакодневни подвиг брачног живота, кроз међусобно разумевање, трпљење и заједничко узрастање у вери, кроз свештену дужност подизања деце. Љубав између супружника не своди се само на међусобно допадање и телесни однос, већ на њихово заједничко узрастање у “меру раста пуноће Христове” (Ефес.4:13). Љубав родитеља према деци није само брига за њихово материјално благостање, телесни одгој и школовање (мада је све то потребно): родитељска љубав достиже свој врхунац када се мајка и отац труде и све чине да своју децу просветле светлошћу Христовом, сагласно таланту који им је од Бога дат, стрпљиво и ненасилно.

Хришћанску породицу, дакле, сачињавају пре свега муж и жена у браку који је благословила Црква. Апостол Павле, у својој посланици Ефесцима, поручује супружницима: “Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу” и “жене, покоравајте се својим мужевима као Господу.” Ове апостолове речи данас често наилазе на подозрење људи, а нарочито жена, јер наизглед указују на подређени положај жене у браку. Међутим, суштина ових речи је да је брак заједница двоје људи, мушкарца и жене, који су у тој заједници равноправни, али не и исти, који имају различите улоге и дужности. Свако од супружника стреми, у заједници са својим брачним другом и на начин који му је од Бога одређен, ка заједничком циљу – спасењу кроз Христа, а оно што их на том подвижничком путу надахњује и храни јесте Дух Свети. Управо овде назиремо образ Свете Тројице у брачном животу.

Циљ брака свакако није рађање деце, али рађањем деце он задобија пуноћу. Рађањем деце брачна веза, мала црква, поприма скоро Божанствени лик, јер постаје јединство троје или више људских бића. Пројављује се нови стпеен савлађивања егоизма. Задобија се могућност да двоје заједнички приносе жртву за трећега, и та заједничка жртва родитеља даје нову снагу њиховој љубави. Задатак и посао родитеља је заиста један вид лаичког свештенства: као што је у оквиру цркве духовно рађање плод пастирске љубави, тако су у границама Православне породице, те мале Христове цркве, родитељи (заједно са кумовима и пастирима) призвани да рађају своју децу не само телесно, већ и духовно; да их усмеравају и уче вери, молитвама, Хришћанским врлинама и љубави према Богу и ближњем, све то усред многих и тешких искушења којима обилује свако време, а посебно наше: школа посао, материјална култура и низ других околности данашњице у којимо смо приморани да живимо.

Као Богом установљена ћелија Хришћанског живота, појединачна Хришћанска породица је неодвојива од једне шире заједнице, од Цркве и од парохије, од Светих Тајни које су уњој присутне. Породица је органски део Цркве и без ње и црквеног живота, Хришћанска породица не може да постоји. Зато је неопходно, осим окупљања на домаћој молитви, да се породица окупља и у храму и око њега, заједно са другим Хришћанским породицама и појединцима, да би кроз Свете Тајне, а нарочито кроз причешће Телом и Крвљу Христовом, достигли истинско заједништво – заједништво у Христу.

Наравно, није лако, поготову данас, стварати и неговати породичне односе тако да они осликавају Христову Цркву. Искушења су огромна, странпутице многобројне, а свет суров у својим захтевима. Живети Хришћански је својеврстан подвиг за све чланове породице. Али и награде су многе и велике, још у овом животу. Ко није осетио тиху радост и блажено олакшање када је, након тешког и заморног дана на послу, после јурњаве по аутопутевима и бављења овосветским стварима, после стресова и бесмислених разговора, усред заглушујуће буке и вреве града, крочивши у свој дом угледао драга лица својих укућана, а у углу собе тиху светлост кандила и лик светитеља са иконе? Ко није осетио благодат када је после дугог путовања стигао кући, дочекан са радошћу од деце и свога брачног друга, уз трпезу освећену молитвом? Коме срце није заиграло од радости када му се дете крстило, први пут причестило, први пут се неспретно осенило знаком Крста, први пут само изговорило молитву “Оче наш?” Који родитељ није узносио хвалу Богу када му је дете свесно изабрало врлину уместо порока, када је изабрало узани пут уместо широког, када је ступило у брак и само засновало породицу?

Господе Исусе Христе, који си на свадби у Кани Галилејској преобразио воду у вино и својим присуством благословио брак, благослови и наше породице, освети наше домове и просветли и преобрази нас саме, да бисмо заједно, кроз Тебе, нашли пут у Живот Вечни. Амин.

 

Ана Смиљанић