Молитва Св. Јефрема из Сирије за време поста

Протојереј Др. Александар Шмеман

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Св. Јефрему Сирину. Ево њеног текста:

            Господе и Владико живота  мога!

            Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!

Да, Господе, Царе, даруј  ми да видим сагрешења своја

и да не осуђујем брата свога,

јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу послних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: "боже, очисти ме грешног!" Цела молитва се понавља са једном метанијом на крају.

            Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, "подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести, које се нам формирају живот и онемогућавају нас чак и да почнемо да се окрећемо Богу.

            Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: "чему, ради чега?" и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

            Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

Властољубље:  ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе.  Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ - апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама.  Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му  се она потчине.  Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољ