ИЗ КЊИГЕ “ПУТ ПОДВИЖНИКА”   Тит Колиандер

 

 

Глава прва

О чврстој и трајној решености

 

 

            Ако желиш да спасеш своју душу и задобијеш живот вечни, прени се из учмалости, осени се крсним знаком и реци: “у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.”

            Вера се не стиче размишљањем, већ делањем. О томе шта је Бог не уче нас речи и мудровања, већ опит. Да бисмо проветрили просторију, потребно је да отворимо прозор; да бисмо поцрнели, морамо изаћи на сунце. Тако је и са задобијањем дара вере: ниједан циљ се не постиже удобно седећи и чекајући на одговор од Светих Отаца. Нека нам Блудни Син послужи као пример: И уставши отиде (Лк 15:20).

Ма колико да су тешки ланци којима си прикован за овај свет, никад није прекасно. Није без разлога написано да је Аврааму било седамдесет и пет година када је кренуо, и да ће најамник који дође у једанаести час примити исту плату као онај који је дошао у први час.

Нити је икада сувише рано. Никад није прерано да се започне са гашењем шумског пожара; зар би радије да ти душа остане опустошена и нагорела?

Приликом крштења примио си заповест да водиш невидљиву борбу против непријатеља душе; започни ту борбу одмах. Превише си већ одуговлачио; утонуо си у немар и духовну лењост и протраћио много драгоценог времена. Зато мораш почети поново, из почетка: јер си допустио да се чистота коју си примио на крштењу укаља.

Устани, дакле; али одмах, без оклевања. Не одлажи остварење своје намере до “вечерас” или “сутра”, или “касније, кад завршим ово што сада радим.” То одлагање може имати кобне последице.

Онога тренутка кад у себи то решиш, том својом одлуком показаћеш да си напустио старога човека и да си спреман да започнеш нови живот, са новим циљем и новим начином живљења. Устани, дакле, без страха и реци: Господе, помози ми да почнем! Оно што ти је сада најпотребније је помоћ од Бога.

Држи се чврсто своје решености и не гледај више уназад. Нека ти као упозорење послужи пример Лотове жене, која се осврнула за собом и постала слан камен (Пост. 19:26). ти си одбацио старога човека; одбаци сада и љуштуру која лежи на путу. Као Авраам, и ти си чуо глас Господа: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати (Пост. 12:1). Од сада па надаље, сва твоја пажња мора бити усредсређена управо на ту земљу.

 

 

 

Глава друга

О недовољности човекових снага

                                               

            Свети Оци једногласно поручују: прво што мораш вазда имати на уму је да се никада, у било ком погледу, не ослањаш на себе. Борба која ти сада предстоји изузетно је тешка, а твоје људске снаге све заједно су недовољне да у њој устрајеш. Будеш ли се на њих ослањао, одмах ћеш бити оборен на земљу и нећеш више имати жељу да наставиш борбу. Само Бог ти може подарити победу коју толико желиш.

Ова одлука о неослањању на себе и сопствене моћи за многе представља озбиљну препреку још на самом почетку. Та препрека се мора савладати, иначе нема никаквог изгледа да се иде даље. Како може човек да прима савете, поуке и помоћ ако верује да све зна,  да све може и да му уопште нису потребни савети? Ниједан трачак светлости не продире кроз такав зид самозадовољности. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни, вели пророк Исаија (5:21), а апостол Павле упозорава: Не сматрајте сами себе мудрим (Рим.12:16). Господ је царство небеско открио безазленима, док је оно сакривено од мудрих и разумних (Мат.11:25).

Морамо се, стога, ослободити превелике вере у себе. Често је она тако чврсто укорењена у нашим срцима да ни не схватамо у којој мери она влада њиме. Управо је наш егоизам, окренутост према себи и наше самољубље узрок свим нашим тешкоћама, разочарањима и патњи душе и тела.

Погледај, дакле, себе и види колико си поробљен жељом да угађаш себи и само себи. Твоја слобода спутана је оковима самољубља и ти, као поробљени мртвац, луташ тако од јутра до мрака. “Сада ђу да једем”, “сада ћу да устанем”, “сада ћу да прочитам новине.” Зауларен опседнутошћу собом, биваш ношен од тренутка до тренутка, а чим се нешто препречи на том твом путу, у теби се распаљује и расте негодовање.

Завириш ли у дубине своје свести, наићи ћеш на исти призор. Он се може лако препознати по непријатном осећању које те спопада када ти неко противуречи. То је суштина ропства у коме живимо. Јер, где је Дух Господњи, онде је слобода (2Кор. 3:17).

Зар може ишта добро изаћи из тог непрестаног кружења око сопственог ја? Зар нам није Господ заповедио да љубимо ближњег свог као самога себе, а да изнад свега љубимо Господа Бога? Али да ли тако чинимо? Нису ли наше мисли ипак стално обузете само сопственом срећом?

Буди уверен да ништа добро не може произаћи из тебе самог. А ако би се, којим случајем, у теби родила мисао несебична, можеш бити сигуран да она не долази од тебе, већ је захваћена од самог Извора доброте и дата теби: таква мисао је дар од животодавца. На исти начин, моћ да се добра мисао спроведе у дело није твоја, већ ти је дарована од Свете Тројице.

 

 

Глава трећа

О врту срца

 

            Нови живот који си управо започео често се пореди са вртом. Земља коју вртлар обрађује дарована му је од Бога, баш као и семе, сунчева топлота, киша и енергија која је потребна да биљка расте. Али сам рад у врту поверен је вртлару.

            Ако земљорадник жели богату жетву, мора рано да рани и касно да леже, да плеви, проветрава, наводњава и прска, јер је обрађивање земље пропраћено многим опасностима које угрожавају жетву. Он мора непрекидно да ради, да непрестано бди, да буде стално на опрези, увек приправан; али жетва на крају ипак зависи од природних услова, то јест од Бога. Врт који смо почели да обрађујемо и да над њиме бдимо је ливада нашег срца, а жетва – вечни живот.

            Вечни, јер је независан и од времена и од простора, као и од било којих других услова; то је истински слободан живот, живот љубави, милости и светлости у коме не постоје границе природе, и управо због тога је вечан. То је живот духован, у једној посве духовној равни: стање битисања.  Он почиње овде, у овом животу, и нема краја, и ниједна сила која је од овога света не може га изнудити; може се наћи једино у човечјем срцу.

Осуђуј себе, вели свети Исак Сирин, и непријатељ твој ће се дати у бег чим се приближиш. Помири се сам са собом, па ће се са тобом помирити и небо и земља. Труди се да уђеш у скривену одају свог срца и видећеш одају небеску, јер је то једна иста одаја, када улазиш у једну, видиш их обе. Степенице које воде у Царство су у теби самоме, скривене у души. Одбаци бреме греха и угледаћеш у себи узлазну стазу која ће ти омогућити усхођење.

Небеска одаја о којој говори овај светитељ је други назив за живот вечни. Назива се још и Царство Небеско, Царство Божје, или једноставно: Христос. Живети у Христу значи живети у вечном животу.

 

 

 

Глава четврта

О тихој и невидљивој борби

 

Сада када знамо место на коме се мора водити борба коју смо управо започели, као и шта нам је циљ и где се он налази, схватамо и зашто се та борба назива невидљивом. Она се одвија у срцу, у тишини, дубоко у нама; и ту наилазимо на још једну веома важну ствар, коју свети Оци стално истичу: усне нека су ти запечаћене овом тајном! Јер, ако се отворе врата од сауне, сва топлота одлази и лековитост паре нестаје. Према томе, никоме не говори ништа о твојој новорођеној намери. Ништа не говори о новом животу који си започео, ни о опиту, ни о искуству коме се надаш. Све што се догађа у теби, тиче се само и једино Бога и тебе. Изузетак може бити једино твој духовник или исповедник.

            Ово тиховање је неопходно, јер свако ћаскање о сопственим бригама потхрањује опседнутост собом и поверење у себе. А управо је то оно што мора, пре свега, да се искорени! У тиховању расте наше поверење у Њега који нас и без речи слуша. Приближити се Њему, то је Твој подухват, у Њега полажи своје надање: ти си усидрен у вечности, а у вечности не постоје речи.

            Од сада надаље, почећеш да схваташ све што ти се дешава, велике ствари као и мале, све што ти је послато од Бога као помоћ у тој борби. Он једини зна шта је теби потребно и шта ти у датом тренутку треба: недаћа или успех, искушење или пад. Ништа се не дешава случајно, и из свега што се догоди може се понешто научити; то одмах схвати у срцу, јер на тај начин расте поверење у Господа кога си одлучио да следиш.

            Ево још једног упутства које нам светитељи нуде на нашем путешествију: потребно је да себе видиш као дете које тек почиње да учи да изговара гласове и да прави прве, несигурне кораке. Сва мудрост овога света и све вештине које можда поседујеш потпуно су безвредне у борби која те очекује, као што је безвредан твој друштвени положај и цела твоја имовина. Имовина која се не користи за служење Господу је терет, а знање које не укључује срце је бесплодно и стога опасно, јер је умишљено. Такво знање назива се голим, јер нема топлину, нити љубави. Мораш стога одбацити све своје знање и постати луд да би био паметан, просјак да би био богат, слабић да би био снажан.              

 

 

Глава пета

О одрицању од себе и ошишћењу срца

 

            Сада, овако наг, тако мали и беспомоћан, прелазиш на најтежи од свих подухвата људских: да победиш сопствене себичне жеље. Твоја борба у крајњој линији зависи управо од  “самогоњења”, јер докле год преовлађује твоја себична воља, не можеш се чистим срцем молити Господу: да буде воља Твоја. Ако не можеш да одгониш осећање сопствене величине, не можеш имати удела у истинској слободи, где влада само једна воља.

            Ево велике тајне светитеља: не тражи слободу и биће ти дата.

            Речено је: земља рађа трње и шибље. Човек обрађује земљу у зноју свога лица, са муком; земља и човек су исто, од земље је човек и саздан. Свети Оци саветују да се почне са малим стварима јер, како каже свети Јефрем Сиријски, не може се угасити велики пожар ако ниси научио да гасиш малу ватру. Ако желиш да се ослободиш велике муке, кажу свети Оци, угуши ситне жеље. Немој мислити да се једна може одвојити од друге – све те ситне жељице нанизане су једна на другу, као неки дугачак ланац или мрежа.

Не може се човек ухватити у коштац са великим пороцима које је тешко савладати као и са лошим стеченим навикама, а да у исто време не савлађује мале, “безазлене” слабости: жеље за слаткишима, многоглагољивост, радозналост, сплеткарење… На концу, све наше жеље изникле су на једној заједничкој основи, а то је наша необуздана навика да угађамо само и једино себи.

Мора се сломити та живост воље. Од човековог пада до данас, воља је послушна искључиво сопственом “ја.” Из тог разлога је наша борба управљена против наше воље као такве, а морала би се започети без оклевања и неуморно: ако ти се јави жеља да нешто приупиташ, немој! Ако ти се пије кафа, попиј само једну шољу! Ако те “нешто тера” да погледаш на сат, уздржи се! Ако ти се иде у госте, остани код куће!

То је гоњење себе; на овај начин можемо, с Божјом помоћи, ућуткати глас сопствене воље.

Можда се питаш: да ли је све ово заиста потребно? Свети Оци ти одговарају питањем: да ли ти заиста мислиш да можеш напунити посуду чистом водом, а да претходно ниси просуо стару, прљаву и устајалу?

 Или, желиш ли заиста да у дом примиш драгог госта, док ти је гостињска соба пуна ђубрета и отпадака? Не, онај који се нада да ће видети Господа очишћава себе, као Он што је чист (1Јован3:3).

Чистимо и ми своје срце! Избацимо из њега сво прашњаво смеће које се тамо наталожило, орибајмо прљави под, оперимо и отворимо прозоре, да би кроз њих ушла светлост и свеж ваздух у просторију коју припремамо за Господа као светилиште. Обуцимо се, затим, у чисту одећу, да се на нама не би задржао стари, устајали воњ и да не бисмо били “напоље истерани” (Лк. 13:28).

И нека ово постане наш свакодневни труд, из часа у час.

На тај начин, ми само чинимо оно што нам је Господ заповедио преко свога светог апостола Јакова, који вели: “Очистите руке, грјешници, поравити срца ваша, дводушни (4:8). А апостол Павле нам поручује да “очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа” (2Кор 7:1). Јер, како каже сам Христос, “изнутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека” (Марко 7:21-23). Зато, Он говори и Фарисејима: “очисти најпре изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте” (Мат 23:27).

И док тако следимо упутства како да се изнутра очистимо, морамо стално имати у виду да ни у једном тренутку не чистимо своје срце ради нас самих. Гостињску собу ми не уређујемо ради сопственог уживања, већ да би госту у њој било угодно. Хоће ли му бити пријатно, питамо се, хоће ли остати? Свака наша мисао управљена је њему.

Затим се повлачимо, остајемо у позадини и не очекујемо никакву надокнаду за свој труд.

Три врсте природе постоје у човеку, као што објашњава Никита Стетатос: телесни човек, који хоће да живи само ради сопственог уживања, чак и на штету других; природни човек, који би да угоди и себи и другима, и духовни човек, који жели да угађа само Богу, макар на своју штету.

            Прва је нижа од човекове природе, друга је уобичајена, а трећа је изнад саме природе, она већ представља живот у Христу.

            Духовни човек размишља на духовни начин; он полаже своју наду у то да ће једнога дана чути глас ангела који се радују због једнога грјешника који се каје (Лк. 15:10), при чему је тај грешник он сам. Тако и ти треба да осећаш и надајући се истоме треба да се трудиш, јер нам је Господ заповедио да будемо савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат 5:48) и да иштемо најпре Царство Божје и правду његову (6:33).

            Стога не дај себи одмора, нити мира док у себи не угушиш онај део којим влада телесна природа. Нека ти то постане циљ: да изнађеш сваки наговештај животињског у себи и да га беспоштедно изгониш из себе. Јер тијело жели против духа,  а Дух против тијела (Гал. 5:17).

            Али, ако те спопадне страх да од силног труда око сопственог спасења не постанеш праведан у сопственим очима, или ако се бојиш да ће те надвладати гордост, добро испитај себе и схвати да човек који се боји да ће постати горд и почети да види себе као праведника, пати од духовног слепила, јер не види колико он заправо јесте горд и колико он већ умишља да је велики праведник.

           

 

Глава шеста

О искорењивању жеље за угодношћу

 

            Речено је да само мали број људи проналази узани пут који води у живот и да се морамо много трудити да уђемо кроз ту узану капију. Јер  вам кажем, многи ће тражити да уђу и неће моћи (Лк. 13:24).

            Објашњење овога може се наћи управо у нашој невољности да гонимо сами себе. Можда успевамо да на неки начин победимо неке своје велике и озбиљне грехове и пороке, али ту се заустављамо. Малим жељама допуштамо да слободно ничу како им је воља. Ми нисмо преваранти ни лопови, али волимо да оговарамо; нисмо алкохоличари, али зато пијемо кафу и чај и пушимо, кад год нам се прохте. И наше срце је једнако пуно сопствених хтења: корење није ишчупано и ми лутамо унаоколо уплетени у коров који је изникао из тла нашег самосажаљења.

            Устреми се на ту своју склоност ка самосажаљењу, јер је она корен свакога зла које те спопада. Да ниси тако пун самосажаљивости, врло брзо би увидео да смо сами криви за зло које нас спопада, јер одбијамо да схватимо да је то у суштини за нас добро. Сажаљивањем самога себе помрачује ти се вид. Самилост осећаш само према себи и, као резултат тога, видици ти се затварају. Твоја љубав закључана је у теби самоме. Ослободи је, па ће и зло отићи од тебе.

            Потискуј своје погибељне слабости и жеље за угодностима, нападај их са свих страна! Згази своју сласт за уживањем, не дај јој места ни да дише. Буди строг према себи; не допусти својој плоти да уступи пред митом које непрестано тражи. Јер, свака страст јача уколико се понавља, али изумире ако се не потхрањује.

            Али пази да се не догоди да, забравивши предња врата злу, у исто време не отшкринеш задња врата, на које оно може вешто да се поново увуче, само у другом облику.          

            Какву корист имаш ако, рецимо, одлучиш да спаваш на тврдом душеку, али се зато излежаваш у врелој купки? Или, ако покушаваш да оставиш пушење, али допушташ своме језику да оговара? Или, ако успеш да обуздаш свој језик, али наставиш да читаш узбудљиве романе? Или можда оставиш романе, али се препушташ маштаријама и “севдаху?”              

            Све су то различити облици једне те исте ствари: твоје незасите жеље за задовољењем сопствене потребе за угодношћу.

            Мораш да започнеш са искорењивањем те жеље да будеш окружен пријатним  стварима, да ти буде удобно, да будеш задовољан. Мораш да научиш да волиш и трпиш тугу, бол, сиромаштво, тежак живот. Мораш да научиш да у тишини следиш заповести Господње: да не изговараш празне речи, да се не дотерујеш и украшаваш, да будеш послушан претпостављеноме, да не гледаш са жељом у срцу на жене, да се не гневиш, и још много тога. Јер све те заповести нису нам дате да бисмо се ми понашали као да оне не постоје, већ да бисмо их испуњавали: да је другачије, милостиви Господ нас не би оптеретио њима. Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрече себе (Мат 16:24), вели нам Господ, препуштајући нама, и нашој вољи, нашем сопственом нахођењу да се одрекнемо себе.

           

 

Глава седма

О преношењу љубави од себе ка Христу

 

            Владика Теофан пита: Ако изађемо ван себе, кога сусрећемо? Он сам одмах и одговара: сусрећемо Бога и свога ближњега. Управо због тога је самоодрицање основни предуслов за човека који тражи спасење у Христу: само на тај начин се центар човековог бића може померити од себе ка Христу, који је у исто време и Бог и наш ближњи.

            То значи да се сва пажња, старање и љубав којом у садашњем тренутку засипамо себе сасвим природно и нама неприметно преноси на Бога, а самим тим и на наше ближње. Једино на тај начин је могуће да лева рука не зна шта ради десна, и једино тада милостињу дајемо у тајности (Мат, 6:3-4).

            Док се то не догоди не можемо бити испуњени свакога знања, да можемо и једни друге поучавати (Рим. 15-14) на стваран, наматеријалан начин. Наши покушаји по том питању су сигурно лажни и неискрени, јер су наши сопствени и долазе од наше жеље да угодимо себи. Посебно је важно да то разумемо, јер у супротном можемо врло лако изгубити правац на том путу лажне предусретљивости и самозадовољне добронамерности која неизбежно води у жабокречину самозадовољства.

            Према томе, уздржи се од посећивања хуманитарних базара, чланства у добротворним клубовима и слично. Бављење многим стварима (многобрижје) је, у свим облицима, у суштини – отров. Погледај унутар себе, подробно испитај себе и приметићеш да многа од тих такозваних “саможртвујућих дела” израстају из потребе да се утиша сопствена савест, то јест, из твоје незауздане потребе да самом себи угодиш.

Не, Бог љубави и мира и свецеле жртве не пребива усред галаме и ужурбане активности које се предузимају ради угађања својим потребама, чак и ако то бива под маском добротворног рада. Постоји начин на који то може и да се провери: ако ти је душевни мир поремећен, ако си потиштен или можда чак помало и љут у случају да си из неког разлога спречен да учиниш добро дело које си планирао, знаћеш засигурно да ти је извор био блатњав.

Можда се питаш, зашто? Они искуснији одговарају: на спољашње препреке и сметње наилази само човек који није сопствену вољу потчинио Богу, јер је за Бога било каква препрека незамислива. Истински несебично дело није моје, већ Божје. За такво дело не постоје сметње. Једино моји лични планови, моје сопствене жеље – да учим, радим, одмарам се, једем, да учиним добро свом ближњем, једино оне могу наићи на некакве “спољашње околности” које ми се препречују, и тада се жалостим. Али за човека који је пронашао узани пут који води у живот, то јест к Богу, постоји само једна сметња, а то је његова сопствена, грешна воља. Ако он жели нешто да учини, али му се не да да то оствари, како онда може да се жалости? Јер он нема никакве своје намере (Јаков 4:13-16).

Не варај се. Хришћанин је дужан да као што Он поживје и сам тако живи (1Јн 2:6), као Он који је рекао: “Не тражим вољу своју но Оца који ме је послао (Јн. 5-30), као Он који се родио у слами, постио четрдесет дана, бдио у молитви у дугим ноћима, исцељивао болесне и бесомучне, који није имао место где да склони главу своју и који је на крају допустио да Га пљују, туку и разапну на крст.

Размисли колико си ти далеко од свега тога. Постављај себи стално изнова питање:  јесам ли пробдео у молитви једну једину ноћ? Јесам ли правилно постио макар један дан? Јесам ли истерао једног злог духа? Јесам ли без опирања дозволио да ме вређају и ударају? Јесам ли заиста “разапео тело?” (Гал. 5:24). Нисам ли ишао за сопственом вољом?

Све ово имај стално на уму.

Јер, шта је самоодрицање? Онај који се заиста одриче себе не поставља питање: јесам ли срећан? Или: хоћу ли бити задовољан? Сва питања те врсте отпадају од тебе ако се заиста одрекнеш себе, јер при самоодрицању ти се у исто време одричеш и своје жеље за земаљском срећом.

Ова тврдоглава жеља за личном срећом узрок је немиру и подељености која влада у твојој души. Одрекни је се и делај против ње; остало ће ти се и без труда дати.