Уводна реч

 

 

 

Драги читаоци,

 

                Са не малим страхом и подозрењем одлучили смо  да за тему овог броја "Мисионара" изаберемо Православну молитву.  Лако је писати о стварима о којима имамо велико знање, за које смо се школовали и у којима смо стручни, али када је реч о молитви, свако од нас може слободно да каже да је у овом великом подвигу, у овој, по речима светих отаца, "уметности над уметностима", тек само почетник, налик детету које учи да хода. Многи ће помислити да је молитва лична ствар сваког човека, а Православни Хришћани који живе на Западу (или у Отаџбини, али под све већим културним и другим утицајима Запада),  нису ни свесни колико је њихов унутрашњи живот и начин размишљања одређен западним погледом на свет, који успешно делује на човекову подсвест у свим областима живота, па и у његовом  схватању молитве. Заборављајући, или не знајући за живу  ризницу молитвословља која је свакоме доступна у окриљу наше Православне Цркве,  многи од нас који живимо на Западу склони смо да помислимо да је молитва оно што виђамо у инославним богомољама, на телевизији , или на јавним скуповима, и да је то исто што и молитва у нашој Цркви. Српска Православна деца која одрастају у дијаспори изложена су разноврсним приступима и облицима  молитве: од потпуне одсутности молитве у њиховом животу,  преко нередовног посећивања храма о празницима или породичним светковинама (Славе, крштења, венчања, парастоси), кроз повремене наступе молитве који се јављају услед различитих личних потреба (болест вољене особе, на пример), до редовног доласка у Храм Божји и свакодневне домаће молитве. Количина изложености молитви одредиће да ли ће дете, када одрасте, остати у Православној Цркви  (а ово ће директно условити њихово опстајање, далеко од матице, као "Србина" или "Српкиње"). Многи досељеници, како старијег, тако и новијег таласа, сматрају да је најважније научити децу да буду и остану Срби, а да је Православље тек једна област живота која може, али и не мора да се негује. Тужна је истина да њихова деца, а поготову унуци, неће на тај начин опстати као  Срби, још мање Православни. Доказ за то пружа искуство пет покољења српских досељеника који преко стотину година живе на северноамеричком континенту. Нема Србина треће, четвте или пете генерације који говори српски, осећа се и назива Србином, а да се одрекао вере својих праотаца и Свете Православне Цркве.

                Свако дете осећа макар само потребу да се моли и приликом одрастања, а и касније, ту ће потребу задовољавати на овај или онај начин, у Православној Цркви или ван ње. Многи од тих начина неће имати никакве сличности са оним што се са Православног становишта назива молитвом. Примера ради, ми који живимо на западу, имамо прилике да видимо разнолике изразе јавне молитве: на званичним ручковима, на почетку извесних догађаја,  да не спомињемо јавне и често веома нападне наступе на радију и телевизији скоро сваке постојеће религиозне деноминације и организације. Свет, огрезао у секуларизму, очигледно већ има спремне "рецепте" за решавање "проблема" молитве: најочигледнији пример за то је "минут ћутања" који се, чак и у међу Православнима (обично на седницама црквених општина) користи уместо молитве за преминуле. Овај пример осликава начин на који секуларизам осваја и наш црквени простор. Тај ниво "молитве" распрострањен је свуда, па и у школама, како би се избегло вређање атеиста и агностика. Сви ове јавни изрази молитве, упркос својој разноликости, имају једну заједничку одлику:  ослањају се и користе наше емоције. Емотивност је замка  у коју се  лако упада. Сви желимо да посећујемо ону цркву у којој се "лепо" осећамо, чија нас унутрашњост и спољашњост задивљује, у којој хор лепо пева, а свештеник говори беседе после којих се пријатно осећамо. Да ли су нас парохијани љубазно примили и задржали се са нама у пријатељском ћаскању? Да ли су нас понудили кафом? Дешава нам се да често лутамо  од једне до  друге парохијске цркве, тражећи идеалну атмосферу храма која ће нам  омогућити право осећање пријатности, удивљености или заноса на које сматрамо да имамо право.  Са извесним оправданим презиром заобилазимо храм у коме појци фалширају, свештеник је сувише строг, а иконопис не одговара нашем уметничком настројењу, чак и ако је у питању наша парохијска црква. Наравно да је благољепије важна компонента сваког храма, али морамо бити искрени пред собом и признати да оно чему стремимо тражећи идеалну парохију није Царство Божје, већ задовољење наших емотивних и других потреба, што нема ничег заједничког са правом молитвом. Молитва није осећање, она није излив емоција. Ако се после молитве осећамо задовољно, веома је могуће да смо промашили циљ и да се уопште нисмо молили. Молитва је пре свега рад, делање. Значење речи Литургија јесте дело народа. Оно што нас сједињује у духовном сродству, чиме се можемо називати братијом и сестрама, је чињеница што се редовно, увек на истом месту, окупљамо на светој Литургији ради молитве, рада на нашем заједничком циљу - спасењу. А браћа и сестре бораве заједно у дому Оца својега. Повремено долажење у Очев дом, или расипање снага, посећивање разних цркава у потрази за оном "правом", указује на жељу да се не учествује у овом заједничком раду, већ да се задовоље тренутне личне потребе и прохтеви. Ниједна породица не може да постоји као таква ако њени чланови појединачно  мисле само на своје сопствене жеље и потребе, мењајући супружнике, па чак и децу, све дотле док не наиђу на "оно право" и док не пронађу лично задовољство. Наравно, у овоме препознајемо модел функционисања просечне северноамеричке породице. Стога, није необично што се и многи Православни Хришћани односе према својој црквеној породици на сличан начин. Истинско заједничарење је могуће само кроз молитву. Није случајно што су четири оцила која символишу српство смештена уз сами Крст. Наше спасење није у политичком јединству. Спасење можемо достићи једино ако смо сабрани око Крста Христовог. У центру овог и оваквог јединства  је молитва.

                 Када говоримо о молитви, питања као да ничу сама од себе: шта је, стварно, молитва? Како треба да се молимо? Зашта се смемо молити? Када и колико често је потребно молити се? Коме се, заправо, молимо? Да ли молитвом покрећемо Бога, или себе? Зашто Бог не услишава неке наше молитве? Како да уклопимо молитву у свој свакодневни живот? Немогуће је одговорити на сва ова питања, но ипак, Бог нас је благословио обиљем штива о молитви, почев од Светог Писма кроз које нам сам Господ Својим речима говори, преко светих и богоносних отаца Цркве, до савремених богослова који су својим животима  потврдили истину да је молитва дисање Хришћана.

                Зачуђујућа је једнообразност опита у свему што је о Православној молитви икада написано, било у Светом Писму или божанским надахнућем светих отаца наше Цркве. Ова опитна страна молитве је веома јасно изражена у изреци: онај који се истински моли је богослов; богослов је онај који се истински моли. И један и други стреме истом циљу: познати Бога, стајати  лицем к лицу са Творцем. И један и други на исти начин приступају своме делу, било да имају дар да своје искуство изразе речима, као богослов, или да то искуство пренесу у свој живот. Овде нема места теорији, већ практичном раду, делању. Ако наше Православље није делатно, не можемо себе називати Православнима.

                Митрополит Антоније (Блум) из Руске Православне Цркве предлаже да пре него што се решимо да започнемо живот у коме молитва има своје стално место, на свега пет минута оставимо сваки посао, замрачимо просторију, седнемо на сред собе и не радимо апсолутно ништа, да се не дотичемо ничега.  Потребно је, дакле, да испразнимо свој ум од сваке помисли, сваке умне представе, да се не препуштамо маштању нити да било шта замишљамо. Већини нас који ово покушамо догодиће се иста ствар - ум  ће одбити да мирује,  мисли и разне представе почеће да нас опседају, и што се год више будемо трудили да их обуздамо, то ће нас више освајати нешто чега се сви бојимо и што на сваки начин покушавамо да избегнемо: досада. Седимо тако, само пет минута, не мислећи ни на шта. Пажња нам није ничим заузета. Сами смо са собом, очигледно је да досаду у нама не изазива никакав спољашњи надражај. Једини могући закључак је да досада потиче из нас самих, да смо ми сами веома досадни. Супротност оваквом стању, уче нас свети оци, јесте највиши облик молитве: стајање пред Богом са умом у срцу. Оба ова стања указују на простор који постоји унутар сваког од нас. Христос тај простор назива срцем. Срце је средишњи део целокупног нашег бића.  Многи свети оци Цркве срце пореде са вртом. Дубоко у нама налази се тај скривени врт срца кога ми, баш као вртлари, обрађујемо и негујемо целог живота, како би семе светости које је у нама посејано примањем Светог Крштења, могло да пусти своје изданак и да роди добар плод. Молитва је наше најмоћније и најважније вртларско оруђе. Усрдно се помолимо да једног дана наши тренуци тишине не буду испуњени дубоком досадом, већ бескрајном радошћу пребивања са Богом у врту срца, као некада Адам.

                У овом броју "Мисионара" представљамо  још неколико поглавља из књиге "Пут Подвижника" који говоре о молитви. И у другим чланцима и изводима из дела светих отаца и савременог богословља покушали смо да одговоримо на нека од питања о молитви које свако од нас поставља.  Нека би нашим читаоцима овај број "Мисионара" био на духовну корист и спасење.

 

                                                                                                                                                                                                                           Уредници