Отац Арсеније

 

Неколико биографских података

 

Отац Арсеније је рођен у Москви 1893. године. По завршеној гимназији 1911, уписао је Историјско-филолошки факултет на Краљевском Универзитету у Москви. Услед краће болести која га је задесила 1916. године, стекао је универзитетску диплому тек 1917. Још као студент написао је и издао своје прве радове на тему старе руске уметности и архитектуре. Затим је, у потрази за духовним животом отишао у манастир Оптину пустињу у коме је добио благослов да се замонаши. Могуће је да је у Оптини пустињи и примио монашки постриг. Када је 1919. године рукоположен за јеромонаха, додељена му је парохија у једној од московских цркава. С обзиром да монасима није било дозвољено да служе у парохијама, за ову службу је добио посебну дозволу од тадашњег патријарха московског, господина Тихона.

 

Крајем 1921. године, када је дотадашњи старешина Храма, отац Павел, премештен у други град, а потом и ухапшен, отац Арсеније је ступио на његово место старешине храма. За осам година службовања у тој парохији, окупио је око себе велико братство Православних хришћана и постао њихов вољени пастир и исповедник.

 

Отац Арсеније је први пут ухапшен 1927. године. Тада је послат у изгнанство на север земље. Две године касније, када му је дозвољен повратак из изгнанства, имао је забрану кретања и није смео да се приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је почео да служи у градићу недалеко од Москве, но убрзо после тога, поново бива хапшен 1931. Овога пута је изгнан у вологдску област на пет година. По истеку овог рока, поново је ухапшен, осуђен на годину дана затвора и опет протеран и изгнанство.

 

Пошто је одслужио шест година у логору, дозвољено му је да се настани у архангелској, а затим у владимирској области. Било му је строго забрањено да служи у било ком храму, тако да је богослужења обављао код куће. У овом периоду је неколико пута у тајности путовао у Москву, где би се састајао са епископом Атанасијем (Сахаровим). Такође би присуствовао рукоположењу своје духовне деце у свештенички чин. Отац Арсеније се тајно дописивао са свом својом духовном децом и на тај начин одржавао везу са њима.

 

Године 1939. поново је послат у Сибир, а одатле у логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у уралском затвореничком логору. У марту 1941. пребачен је на принудни рад, такође у уралској области. Тада је скоро сасвим престала његова преписка са духовном децом, а када је исте године послат у логор ''специјалног режима'', који је уједно био и најстрожија врста логора у тадашњем Совјетском Савезу, онемогућена му је било каква веза са спољним светом. Читавих петнаест година се о њему ништа није знало, а његови пријатељи и духовна деца су били уверени да је отац Арсеније страдао негде на стратиштима логора. Добро се знало да из логора ''специјалног'' режима скоро нико није излазио жив.

 

Отац Арсеније је с Божјом помоћи успео да преживи логор, из кога је ослобођен тек 1958. године, када се настанио у Ростову, у дому своје духовне кћери Надежде Петровне.

 

Отац Арсеније се упокојио 1975. године. Сахрањен је на ростовском гробљу. На његовој надгробној плочи стоји једноставан натпис:

 

Отац Арсеније

1894 – 1975