|
Отац
Арсеније Неколико
биографских података Отац
Арсеније је рођен у Москви 1893. године.
По завршеној гимназији 1911, уписао је
Историјско-филолошки факултет на
Краљевском Универзитету у Москви.
Услед краће болести која га је задесила
1916. године, стекао је универзитетску
диплому тек 1917. Још као студент написао
је и издао своје прве радове на тему
старе руске уметности и архитектуре.
Затим је, у потрази за духовним животом
отишао у манастир Оптину пустињу у коме
је добио благослов да се замонаши.
Могуће је да је у Оптини пустињи и
примио монашки постриг. Када је 1919.
године рукоположен за јеромонаха,
додељена му је парохија у једној од
московских цркава. С обзиром да
монасима није било дозвољено да служе у
парохијама, за ову службу је добио
посебну дозволу од тадашњег патријарха
московског, господина Тихона. Крајем
1921. године, када је дотадашњи старешина
Храма, отац Павел, премештен у други
град, а потом и ухапшен, отац Арсеније
је ступио на његово место старешине
храма. За осам година службовања у тој
парохији, окупио је око себе велико
братство Православних хришћана и
постао њихов вољени пастир и
исповедник. Отац
Арсеније је први пут ухапшен 1927. године.
Тада је послат у изгнанство на север
земље. Две године касније, када му је
дозвољен повратак из изгнанства, имао
је забрану кретања и није смео да се
приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је
почео да служи у градићу недалеко од
Москве, но убрзо после тога, поново бива
хапшен 1931. Овога пута је изгнан у
вологдску област на пет година. По
истеку овог рока, поново је ухапшен,
осуђен на годину дана затвора и опет
протеран и изгнанство. Пошто
је одслужио шест година у логору,
дозвољено му је да се настани у
архангелској, а затим у владимирској
области. Било му је строго забрањено да
служи у било ком храму, тако да је
богослужења обављао код куће. У овом
периоду је неколико пута у тајности
путовао у Москву, где би се састајао са
епископом Атанасијем (Сахаровим).
Такође би присуствовао рукоположењу
своје духовне деце у свештенички чин.
Отац Арсеније се тајно дописивао са
свом својом духовном децом и на тај
начин одржавао везу са њима. Године
1939. поново је послат у Сибир, а одатле у
логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у
уралском затвореничком логору. У марту
1941. пребачен је на принудни рад, такође
у уралској области. Тада је скоро
сасвим престала његова преписка са
духовном децом, а када је исте године
послат у логор ''специјалног режима'',
који је уједно био и најстрожија врста
логора у тадашњем Совјетском Савезу,
онемогућена му је било каква веза са
спољним светом. Читавих петнаест
година се о њему ништа није знало, а
његови пријатељи и духовна деца су били
уверени да је отац Арсеније страдао
негде на стратиштима логора. Добро се
знало да из логора ''специјалног''
режима скоро нико није излазио жив. Отац
Арсеније је с Божјом помоћи успео да
преживи логор, из кога је ослобођен тек
1958. године, када се настанио у Ростову, у
дому своје духовне кћери Надежде
Петровне. Отац
Арсеније се упокојио 1975. године.
Сахрањен је на ростовском гробљу. На
његовој надгробној плочи стоји
једноставан натпис: Отац
Арсеније 1894
– 1975
|